Koliko košta čovek?

U 21. veku, kad se na svakom koraku priča o ljudskim pravima i njihovoj zaštiti raznim Konvencijama međunarodnog karaktera, susrećemo se sa mnogo apsurdnih situacija, ni manje ni više, već onih vezanih za direktno kršenje osnovnih, a u teorji poznatih kao prirodna prava.

Ima li potrebe, uopšte, štiti ih, s obzirom da su nam po prirodi stvari zagarantovana? Očigledno da ima, i tu zaštitu sa svakim napredovanjem čovečanstva, treba pojačati. Što smo napredniji, naročito ekonomski, osnovna ljudska prava su nam ugroženija, a što je “najzanimljivije“ u ovoj priči, to je činjenica da malo njih bude zaista kažnjeno. Nikad više počinilaca i nikad manje kazni, glasio bi epilog.

Da li smo toliko uspavani, nezainteresovani, ili šta se već sa nama dešava, kad ne reagujemo čak ni na one situacije u kojima smo i sami žrtve? Shvatanje da je svako iskustvo, pa i ono loše – lekcija, zvuči smisleno, ali neke lekcije ljudski rod previše koštaju, a novac i težnja za materijalnim dobrima je najskuplja.

Trgovina ljudima nije, isrorijski gledano, ništa novo, ali bi trebalo da je prevaziđena delatnost. Nažalost, nije! Svakim danom sve je veći problem, i to globalnih razmera, i podrazumeva kriminalne radnje koje ne uključuju samo kupovinu i prodaju (da ne kažem robno-novčanu razmenu, u kojoj su, razume se, ljudi roba), već i vrbovanje, prevoz, smeštaj, skrivanje i razne druge oblike prinude, sa ciljem eksploatacije ljudi kroz prinudni rad, prosjačenje, oduzimanje tkiva, organa, pa i prinudni brak, itd...

Zakon jačeg, na način svojstven ljudskoj vrsti, sprovodi se i održava u životu primenom svega onog što se zove zloupotreba, bilo da je u pitanju vlast, službeni položaj, ovlašćenje. Dakle, u pitanju je moć u odnosu na žrtvu. Eventualni pristanak nemoćnije osobe, ne menja činjenicu da je u pitanju krivično delo.

Problem je naročito izražen u siromašnijim zemljama, kao i onima u tranziciji, gde ljudi masovno odlaze negde, tražeći način da sebi i svojoj porodici obezbede bolji život.

Svedoci smo, kad je Srbija u pitanju, propadanja mnogih firmi, velike nezaposlenosti, ratnih sukoba, tranzicije, diskriminacije i svih uslova i načina za direktno kršenje osnovnih ljudskih prava; svedoci smo priča građevinskih radnika o tome da ih poslodavci ne samo da nisu platili, već i nehumanih uslova života na mestima gde su boravili; svedoci smo priča o nepoštovanju ugovornih obaveza i da “obećana zemlja“ nije tamo gde na karti sveta piše da jeste, kao što smo svedoci da državni organi nisu uspešno uradili svoj posao po pitanju sprečavanja takvih situacija. Ili nisu reagovali ili su počinioci prošli nekažnjeno, što je dokaz, ne rupa u Zakonu, nego nezainteresovanosti države da svoje građane zaštiti i obezbedi minimum uslova za život dostojan čoveka.

A mi, ponosni na svoje nebesko poreklo, progutamo knedlu, srećni što to, ipak, nije u našem dvorištu, guramo dalje, zagledani u svetla velikog i blještavog sveta iz koga nam stižu vesti sa modnih pista, crvenih tepiha, glamuroznih događaja, ne shvatamo da je cela kugla zemaljska naše dvorište, samo se ćoše, zvano Srbija, koristi za odlaganje smeća.

Koliko, ljudi, u 21. veku, košta čovek i ono što ga čini?