Kreatori sadržaja i javnosti

Odavno mi se smučilo da etablirani novinari (zapravo više novinarke, ali potpisnik ovih redova se ne zamara sa rodnom ravnopravnošću, dakle tu računam oba spola) sebe predstavljaju kao javnost. Nešto „naivnija“, a zapravo prijemčljivija varijanta je da novinar u razgovoru, obično sa nekim funkcionerom, kaže „mi obični građani“. Jesu li novinari obični građani? Nisu, jer kad običan građanin dobije otkaz to nije vest, a kad poznatiji novinar dobije isto je vest i nesvest. Ako običan građanin štrajkuje glađu zbog svog položaja, ni to nije vest – osim ako ne počne da se hrani delovima svog tela (bilo je i toga, baš u vreme „najbržih reformi“).

No, možda je novinar neki „glas javnosti“ (beše tabloid tog naziva) zato što „običan građanin“ ne može da se oglasi, a ovaj može, dok je tom građaninu bliži od političara ili direktora javnog preduzeća?! Ovo drugo jeste tačno, ali prvo, bogovima hvala, nije nužno istina. Prosto jer mi „obični građani“ imamo blogove i društvene mreže, kao i manje portale. Istina, ništa (ni!) ovde ne garantuje istinitost, prosto jer građani-novinari mogu ponavljati propagandu koja su čuli kod etabliranih medija. Recimo nešto o novinarima koji su ogladneli od kako se promenila vlast, ili „svoj stav“ o (teško) mogućem nuklearnom ratu za koji bi bila kriva isključivo Severna Koreja, a ne nikako „jedina svetska supersila“.

Tako novinari nisu više „kreatori javnosti“, ako su to ikada i bili. Nisu više ni ekskluzivni posrednik između vlasti i naroda. Jedan poznati političar, nekada samo bogataš i rijaliti zvezda je, ako ništa drugo, uspeo da izreklamiraTviter. Nekada je novinar, ako je po rangu iznad fotoreportera ili onoga ko objavljuje pijačni barometar, mogao sebe da nazove „autorom“, al’ više nije ni to! Sad može biti „kreator sadržaja“, kako to na trulom zapadu neki znaju reći…

Nekada smo bacali farbu na „TV Bastilju“, da bismo videli da je državna televizija uvek u službi aktuelne vlasti, čak i kad se zove javni servis. Iz tih razloga ustav Sjedinjenih Država zabranjuje da se medij u državnom vlasništvu uopšte obraća građanima istih. Zato sto odsto finansirani „Glas Amerike“ emituje samo u (njihovom) inostranstvu, što njegovoj direktorki ne smeta da na našem jadnom servisu ustvrdi kako oni, iako finansirani, jesu nezavisni. Pa možda i jesu nezavisni (samo!) od trenutne administracije, ali od duboke države sigurno nisu!

Neko bi rekao onda, što se novinar za to školovao, ako je jednako vredan kao neki bloger. Zašto mu ne verovati više?! Pitanje možemo preneti i na druga zanimanja proistekla iz „društvenih nauka“. Ako te boli zub, nećeš ići kod automehaničara. Tako će poneko braniti „zvaničnu verziju“ istorije, a videh nedavno jedan tako „simpatičan“ komentar kada je osporen monopol Crkve na duhovnost. Što se poslednjeg tiče, taj monopol je još mogao postojati kad je sveštenički stalež imao neku vlast, danas teško…

Pa da vidimo… Pošto je teško imati sva moguća tehnička ili medicinska znanja, zato verujemo onome ko ima školski sertifikat, pa na osnovu njega zanimanje. Hirurg će te teško nešto pitati dok si pod anestezijom, pa ni automehaničar neće da te pita kako da ti popravlja kola (iako može). Međutim, kad već dođe dotle da si pitan za nešto, jasno je da sam donosiš odluke, iako si po tom pitanju laik. U tom momentu je sasvim legitimno tražiti secondopinion, o čemu sam već pisao tekst. Isto važi u slučaju „javnosti“, odnosno političkog naroda koji odlučuje većinom glasova. Videti primer tzv. globalnog zagrevanja.

Međutim, postoje discipline gde svako ko je pismen može čitati, a ko ima neku opštu kulturu može smeštati u kontekst informacije. Takav je slučaj sa istorijom, religijom ili novinarstvom. Jedino što se ovde mogu na osnovu položaja prvo obratiti nekom „zvaničnom“, što ne znači da neću pogledati i sa strane. Ovaj „zvanični“ ima još jednu moguću prednost – školsko znanje može uticati na kvalitet sadržaja koji je „proizveo“. Ako se vidi da to nije slučaj, onda jasno gubi tu prednost. Njegov sadržaj je isti kao i sadržaj bilo koga ko se bavi tim stvarima.

Naravno, u javnoj sferi dosta toga zavisi od ličnosti. Ako znamo da je emisija propale glumice koja je za dvadeset godina vrtela samo petnaest „faca“ kao goste ukinuta, što bi nas to pogodilo!? Ili štrajk glađu predsednika novinskog udruženja koje nije isto tretiralo sve novinare…

Ivan Vukadinović