Krivica - naše najupečatljivije nasleđe

Teško, baš teško je izvući se iz „živog“ blata. Imala sam jednom (da li samo jednom?) priliku da osetim tu bezizlaznost, potonuće u ponore svog bića. Znam da svi mi imamo ta iskustva, ali kao i ostalo u životu i taj osećaj je relativan pojam. Duhovno potonuće je najgore i, bože me sačuvaj, koja je snaga probuđenosti duše potrebna da bi se čovek osvestio i krenuo ponovo sa verom i nadom u novi život! Svaka čast svakoj izvojevanoj borbi sa samim sobom, sa svojim strahovima, grehovima, greškama... Ali, izboriti se sa sobom zbog uticaja drugih, zbog tuđe sile koja je u čoveku usadila strah od života, od sebe i zasejala u njemu teško iskorenjivi korov, to je posao! Eh, da, mi balkanski tipovi imamo to divno nasleđe koje se otima vekovima, karakternu osobinu koja se nameće iznad svih drugih vrednosti, dobro odnegovano osećanje krivice ili „ubijanje u pojam“!

U socijalnoj i političkoj bazi mog odrastanja čvrsto se urezala ta divna arabeska, kao tetovaža, savršena kompozicija kombinacije krivih i pravih linija krivice.

Biti dobra, plemenita, tolerantna osoba, dati od sebe najbolje, živeti u skladu sa sobom i sa drugima, poštovati opšteprihvaćene norme i biti koristan zajednici, ujedno poštujući i voleći sebe, to je za mene početak i kraj priče o čoveku! Za uzvrat, kao jedinka, očekujem podršku, ljubav, toleranciju, mogućnost za rad i život od iste te zajednice. Pa, nekako, čak i da nemam sve to (govorim za bilo koju individuu) od cenjenog mi, datog rođenjem, društva, mogla bih da shvatim da nema još onoga sa druge strane priče, a to je ta večita krivica. Kao deca usmereni smo vaspitanjem, koje zahteva i čini nas društveno prihvatljivim i korisnim članovima, ali usput dobijaju se batine, povređuje se duša i telo, preti se, neoprezno se izgovaraju reči optužbe, psovke kao najcrnji izraz nepoštovanja, prebacuje se odgovornost odraslih na dete i na kraju se to dete zanemaruje u bilo kom smislu. Ima mnogo načina da se dečja duša povredi, samo je bol jedan i neponovljiv – originalan.

Kriv si, jer ti je otac bio na ratištu, što se neko mučio da te odgoji u nekim nenormalnim uslovima. Kriv si, jer majka ide na posao koji ne voli i mrko te gleda, jer „mora“ da ide. Kriv si, jer ideš u školu i treba ti obezbediti knjige, odeću, hranu. Kriv si, jer se neko opija i svoju nemoć izlije kao bes na tebe. Kriv si kao odrastao čovek za sve! Već su ti u školi nabili na nos komplekse zbog tvog izgleda, zbog tvoje različitosti od većine, a roditelji od preteranih zahteva koje nisi mogao da ispoštuješ, ili premalo traženja od tebe, pa ni ne znaš koliko vrediš, jer to niko nije prepoznao. Kriv si ako poželiš, ako voliš, ako nećeš! Kriv si ako kažeš ili ćutiš, bežiš ili napadaš... Kriv si za sve ratove i sve uspehe „neprijatelja“. Kriv si za sve mane ovog društva! Ma kriv si ovde ako uopšte postojiš, i sve dok si tako umanjen, zahvaljujući porodici, prijateljima i širem društvu, ti si niko i ništa, bez samopoštovanja i ljubavi. E, sad, kada se jednog dana, ipak, anđeo probudi u tebi i postaneš svestan svih svojih vrednosti, opet nisi sam, ostaješ sa svim ožiljcima, ali si najzad shvatio za šta sve nisi kriv. I tako, moraš sam sebe da neguješ i uzdižeš uz sve obaveze koje svakako imaš dok gradiš put na kome ti niko ne garantuje ništa.

A sve je moglo i može drugačije. Blago onom ko odrasta u društvu koje brine o pojedincu, a ne o ideji šta treba da bude. Blago onom koga su mazili i naučili ga da bude car u porodici, da bi bio kasnije pravedan, a ne sadista. Blago onom ko je odgajan sa ljubavlju i iskrenim osećanjima, kome je data podrška rečima, mišlju, postupcima, pogledom. Blago onome kome je društvo zahvalno i prepoznaje njegove vrednosti, društvo koje brine, a ne društvo koje satire sve vredno u pojedincu. Blago onom koji je najzad shvatio da se ljubavlju svo zlo pobeđuje i da je to jedino nasleđe koje treba da nas definiše, a ne osećaj krivice zbog pojedinaca koji su učinili da naša zajednica bude umesto majke zla maćeha koja jede svoju decu!

Niko ti nije kriv niti si ti kriv za nešto. Živi kako možeš i moraš, ali probuđen, probuđen u ljubavi!