Kruna u srcu

Bajke ponekad umeju da budu zbunjujuće, verovali ili ne, a ova je jedna od njih. Počinje kao i svaka druga, onim čuvenim: „Bio jednom jedan kralj“.

Da, bio jedan kralj koji je vladao zemljom Srbijom. Kažu da ga je narod mnogo voleo, čak toliko da je taj isti kralj, sticajem nesrećnih okolnosti, završio daleko od svoje zemlje, a na njegovo mesto stupio je novi vladar koji mu je zabranio da ikada više dođe u Srbiju. I tako se siroti kralj mučio, jer količina zlata koju je poneo nije bila dovoljna da se dugo, a galantno živi, shodno kraljevskim navikama.

Zli vladar je umro, a kako su se na prestolu Srbije menjali vladari, pominjali su starog kralja, ali se samo jedan od pretendenata na presto, po imenu Vuk Drašković, zalagao da se potomci dinastije Karađorđević vrate u voljenu nam otadžbinu i da se tako ispravi nepravda. Što naumio, Vuk i ostvario!

Kraljevski potomci, srećni što vide svoju otadžbinu koju su, kako kažu, nosili u srcu, plakaše od sreće te 1991. i rekoše da nose poruku mira i da su uz svoj narod. Nema veze što ne znaju jezik, nije to toliko važno, daj da se ide prvo na Oplenac da se vidi šta tamo ima, pa dalje da se razgovara.

Godine su prolazile, prestolonaslednik se navikao na domaće specijalitete, stomačne tegobe ga nisu tako često mučile, a i nastanio se u Belom dvoru zajedno sa svojom ženom, princezom i svoja tri sina, sve o državnom trošku. Još uvek žive tamo u miru, ljubavi i slozi i vole svoj narod najviše na svetu. Poštuju tradiciju, pomažu nacionalne manjine, a njihova fondacija nesebično daruje škole, bolnice i druge ustanove.

Skoro sam srela uvaženog prestolonaslednika i njegovu suprugu na jednoj manifestaciji, gde sam uspela lično da ga slikam. Gospođa je bila toliko ljubazna da nam objasni da je „nena kruna u neno srcu“, jer, zaboga, pitaju je ljudi kako to da princeza ide bez krune?

Nisam čula kad su najavili njihov dolazak, samo sam zapazila ozbiljna lica izlagača i njihov stav mirno. Zgranuto su me pogledali kad sam pitala šta se dešava, a još zgranutije kad sam rekla: „Karađorđević? Pi...pi...pi? Znate već...

Jedino je gospođa Jovanka delila moje mišljenje i dok su ostali čekali, ja i ona smo, udubljene u priču oko duvanja jaja, stavljale akcenat na aspekt ličnog zadovoljstva. Kreativnost je lepa osobina, pa kad uspe čovek da svoju ideju sprovede u delo, normalno da je zadovoljan. Usput, ispričala mi je kad je princeza koja nosi krunu u srcu, na otvaranju jedne bolnice sela u tortu, što je ona lično videla.

Ispoštovali smo svi ceremoniju, a novinari se kunu da su da je par obišao sto dvadeset štandova na sajmu. Od tog broja ja znam bar sto dvadeset štandova kojima nisu prišli, nego se otišlo na ručak. U svakom slučaju, Jovanka i ja smo mogle i ovako da prođemo, ali nismo.