Mali terorista u malom pozorištu

Šta bi ljubitelji pozorišta rekli za ovako ponašanje koje se krije iza svake predstave? Ponašanje koje je za kulturnu ustanovu, nekulturno i ponašanje koje je od strane zakona nazvano mobing.

Svako pozorište, pa i ovo zrenjaninsko, čine zaposleni radnici, među njima su i radnici koji čine tehnički deo: tonci, dekorateri, stolari, garedroberi, krojači, šminkeri, vozači, bravari, rekviziteri, spremačice, svetlo-majstori…  svi oni su ljudi koji se ne vide u predstavama, ali bez njih nema ni pozorišta. Malo su plaćeni, a više ponižavani. Ova skupina radnika ima i svog pretpostavljenog, šefa tehnike. Sve bi to bilo lepo da je pravi čovek na pravom mestu. Ali, pozorište nije bajka već je život.

Mali čovek koji ispred nadređenih plače, da zaista plače. Ali zato, u odnosu prema podređenima iskazuje ponašanje koje je za 180 stepeni drugačije. Tad koristi oblike ponašanja koji ponižavaju podređene uz sve vrištanje: „Ja sam šef tehnike“i samo što ne vrišti  da je bog! Prenaglašeno gestikulira, maše rukama i skače kao petao, kao da u sopstvenoj pozadini ima histerične pundravce.

On se „uvlakački“ ponaša prema svim direktorima koji su prošli i prema administraciji, pa je na taj način i svojoj supruzi obezbedio posao u istoj ustanovi. A, ako negde može da se ugradi i to će da uradi.

Pogodan je svakoj vlasti, direktori se menjaju, a on ostaje. Ostaje, jer je svakome pogodan, baš takav im i treba, da lupa po glavi tehničko osoblje.

Sasvim je uobičajena praksa da šalje radnike tehnike na opasna i neobezbeđena mesta, npr. da čiste oluke zgrade pozorišta, koji su visoko postavljeni, da čiste, decenijama neočišćene, podrume od šuta i materijala koji može da izazove povrede. Tera radnike tehnike da čiste tavan pun pacova. Naravno da to nije posao ovih radnika. Naravno da se vrli šef ne seti da pozove službu koja obavlja takve poslove. Normalno da zaposleni u tehnici imaju svoje definisane poslove u ugovorima o radu. Primera radi, da li medicinske sestre i tehničari čiste oluke na bolnicama?

U ovakvim poslovima, koji i nisu u opisu radnog mesta ovih ljudi, nisu preduzete bezbednosne mere. Šta su bezbednosne mere u ovoj ustanovi ne zna se! Ugrožavanje  života je normalno, tako umalo da jednog  radnika ubije šaljući ga da obavlja posao koji mu nije u opisu radnog mesta, čovek je pao, polomio se ostao invalid. Naravno da šef nije odgovarao za nesreću ovog čoveka, sada invalida. Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu ovu ustanovu još nije posetio.

A novo u ovoj ustanovi je potpisivanje, tj. dolazak i odlazak sa radnog mesta. A problem je što ovi radnici imaju specifično radno vreme, popodne, noću, vikendom, danima praznika. Ovaj lik je zadužen za spisak radnika u tehnici i nije prisutan kad su radnici na poslu, a neće da im ostavi spisak kako bi se potpisali. Nosi spisak uz sebe, radnici moraju da ga mole, kad ga sretnu, da im da taj spisak da se potpišu. Izigrava strogoću nad njima, prozivajući ih da ne govore istinu kad su došli ili otišli s posla, da bi im, na kraju kad se već iznerviraju, ipak dopustio da se upišu na spisak, ali ipak prvo da iživi nad njima svoje frustracije.

Sasvim je normalno da kaže radniku: „Idi u **rac“, da istera radnika, kao tuđeg kera, uz povike: „Marš napolje!“ Kakav je to čovek koji uživaju u ponižavanju radnika! Valjda takav koji je umislio da se izdigao na pijedestal iznad čoveka, a njegovi postupci iskazuju da je emocionalno nestabilan i moralno ruiniran. Osioni mali šef, šefić, maltretira zaposlene, sopstvene frustracije leči nad podređenima. Kroz galamu i vređanje je uobičajeno obraćati se, pa i ustati i ruku podizati na radnika. U ovoj kulturnoj ustanovi, ovakvo ponašanje je normalna pojava.

„Daj nekome malo vlasti, pa ćeš videti kakav je čovek ili nečovek“, kaže narodna poslovica koja je u ovom slučaju sasvim primerena. U ovom slučaju, daj šefu mogućnost da upravlja nečim (makar to bio i spisak radnika), pokazaće koliki je (ne)čovek i surov izvršilac proste radnje. Da li je svestan koliko je jadan?

Direktor, nije ni zainteresovan, a ni onaj pre njega nije bio zainteresovan, ni sindikalci nisu zainteresovani, više vole pozadinu šefa od zaštite radnika. Šta kažu radnici? Ništa, ćute, po grupicama negoduju, pa možda su zaslužili takvog šefa?

Pozorište je ustanova kulture, a ovakvi postupci pojedinih zaposlenih doprinose urušavanju kulturnih vrednosti i dostojanstva radnika. Ni jedan direktor koji je postavljen od dolaska lažne demokratije,  ne sankcioniše i ne trudi se da primeti ovakvo nedolično ponašanje. Svaka vlast podržava ovakvo iživljavajuće ponašanje. Pitanja su zašto i dokle će nesposobni, glupi, emocionalno nestabilni i agresivni ljudi biti šefovi? Nije ni čudo što se zrenjaninsko pozorište urušava. Da li će poreski obveznici, koji finansiraju ovo pozorište i dalje pristati da odvajaju od svojih usta za ovakve radnike?

Prepoznajete li ovakve likove u svom okruženju? Šta radite da im ne dopustite da se šire kao korov?

Autor Petar Stanković