Neki novi fazoni

Kada je nedavno, u vreme mog postpuberteta, moj pokojni deda govorio da po kostima oseća promenu vremena, mislio sam da laprda na ler, glumatajući nekog proroka zbog rejting skoka autoriteta. Možda se samo kurčio onim što može, onome koji to ne može. Uzdrmao me je rečenicom da su mu šake sve jače i jače što je stariji, a nokautirao me je izjavom da kao dvadesetogodišnjak nije mogao da savije svoj racku ni sa dve šake, a sada može i sa dva prsta. Nekoliko dana sam se oporavljao. Danas, kada ulazim u te neke godine kontam da vremenske kosti unapred trpe predstojeće brutalne napade promene vremena, kojem se prilagođavaju po potrebi. A, to prilagođavanje i te kako osećam, pa počinjem i ja klincima da laprdam o nekoj kostobolji. Klinci me gledaju normalnim pogledom tipa ’’matori... pa, da’l s’ti normalan?’’ Ipak, to sam već jednom prošao, pa ih kristalno jasno već vidim u mojim godinama. I oni će to jednom videti, a možda će i sam da im se savije i bez prstiju.

Pre nekoliko godina neki klinci, osnovci, aktivni korisnici matematičke sekcije, izračunali su da u tetra ambalažu mleka jedne mlekare ne može da stane litar mleka. Odakle ovim klincima uopšte ideja da analiziraju kapacitet tetra ambalaže dotičnog mleka dotične mlekare? Ali, dokazali su da punom kapacitetu nedostaje nekoliko mililitara. Sitnica, koja na količinu prodatog misteriozno prestaje da bude sitnica, bez poreza. Kovertirani potezi funkcionišu na principu podmazivanja vitalnih sklopova, ali omogućuju neke nove poglede na svet. Nadležna inspekcija nije našla za shodno da proveri matematičke dokaze, pa je to mleko i dalje na policama prodavnica. Začuđen sam da matematička sekcija nije ugašena.

Evo, opet se na Pinku poznata njuška opravdava dokazujući svojim kriterijumima svoje kvalitete, i kevće nešto oko kupovine političkih poena. Samo što ne zaplače u dokazivanju svoje nevinosti, iz dna duše zgrožen kupovinom političkih poena. Uživeo se u ulogu "nemo’ da se šališ". Nastupa žestoko, javno prozivajući neke tamo, anonimne aktere u igrama bez granica. Usta ne zatvara, ne diše, samo krupi i skuplja poene, uz nesebičnu podršku sendvič-divizije. Ne mrzi ga, nema teorije. Dokazao je da je i čovek od akcije. Proputuje malo po svetu, neustrašivo pocmače ponuđene mu čmarove i druge đakonije i vrati se kući natečenih usana. Ipak, za dobrobit naroda se vredi žrtvovati. U narednih nekoliko dana ne razlikuje govno od kikirikija, a onda hrabro nastavlja sa laprdanjima.

Baš me nešto zabole, pa gledam šta ima na raspolaganju u latinskoj kuhinji. Ništa korisno, ali bolovi ne prestaju. Atraktivna apotekarka u mojoj glavi predlaže turbo dozu psihofozičkog opuštanja uz četiri mindža pornjače, a zdrav razum me obaveštava da nema još mnogo dupe papira u kući, pa predlaže apotekarki da prestane sa sranjem. Ili da ga drastično smanji, čime ipak dopušta određenu količinu sranja, po svim apotekama i drugim bitnim ustanovama. Naravno, zdrav razum je tu da ukaže na nerazumno, pa je na taj način tolerancija zdravog razuma predstavljena kao nerazumno, nešto što treba izbegavati. Tolerancija opravdava svoju svrhu i tako postaje sastavni deo zdravog razuma. Tolerantni zdrav razum je fleksibilniji i lakše nalazi opravdanja za neka sranja, što kod netolerantnog zdravog razuma ne bi prošlo. Obzirom na ljudsku prirodu, netolerantni zdrav razum prestaje da bude zdrav, i pretvara se u moralno politički anatemisan razum. Dakle, vreme je utrošim nešto od onog guz papira.