Nepotrebne različitosti i svesno marginalizovane jednakosti

Uče nas kako je poštovanje različitosti ono što je neophodno da bismo u današnjem svetu mogli poneti časno ime Čoveka i veličajni ispod zvezda hoditi. Kao da mi već ne tolerišemo minoritete i sve te silne marginalizovane grupe, od napuštenih pasa do ugroženih ljudskih manjina i njihovih pripadajućih prava. Kao da je potpuno normalno biti netrpeljiv prema drugostima i kao da već u vrtićima nismo učeni da nije lepo popreko gledati nekoga zato što ima pohabanu odeću, ili drugačiju boju kože ili lepšu užinu.

Znam, kazaćete kako su prošla ta vremena ljubavi i kako su danas svi kriterijumi na pleća oboreni i čeka se samo sudija koji će im do deset odbrojati i Zlu trijumfalnu ruku u vazduh podići. Kazaćete i bićete u pravu.

Ali, hajde ipak da se zapitamo radoznalo – ko to obara kriterijume, kakav je to mehanizam i kako to funkcioniše? Da li to mrski kapitalizam forsira priču o različitostima, koje su fakat, ali koje su davno mapirane i opšte poznate? A, da nije je čitava priča o različitostima ili drugostima jedan koncept prevaziđene malograđanske političke korektnosti, koji je tu, i toliko je prisutan upravo stoga da bi se jednakosti marginalizovale i na kraju potpuno izbrisale iz ideoloških rasprava i ostalih teoretskih prostora?

Kada nešto eliminišemo iz teorije, gotovo je sigurno da se u praksi ni u tragovima neće pojaviti. Ergo, gde je to počela da isčezava ideja o jednakostima, ko je ili šta je skrajnulo jednakosti, a različitosti počelo da začinski upliće u svaku predizbornu kampanju, svakodnevni pretpolitički život i delovanja, kako vladajućih struktura, tako i nevladinog sektora?

Odgovor nam je još dao stari Aristotel: demokratija je ta koja je jednakostima ovako surovo sudila. U svojoj “Politici” Aristotel veli da se bolje jede na gozbi kojoj su svi zajednički doprineli i gde svako plaća svoj deo. Isto važi i u poretku političkog odlučivanja: ono što svaka mala atinska inteligencija može da unese u sposobnosti odlučivanja uvek će da nadmaši ono što mogu da ponude sjedinjene sposobnosti znalaca.

Ovde mi je sevnulo pitanje, ko su uopšte “znalci”, ko je odlučio da oni budu “znalci? Ali … To su već stvari koje se tiču polisa i neka ih sam rešava, predlažem da se bude radikalan prilikom tog procesa, nemilosrdan i temeljan. Sav taj korov počupati, zemljište po dubini dezinfikovati, jer to se zlo razmnožava bokorenjem i treba eliminisati svaku mogućnost da se  ponovo reprodukuje.

U našem slučaju, u svekolikoj srpskoj pretpolitičkoj ujdurmi, jer ovde zrna od politike nema pa joj pridev pretpolitičko dođe čak i kao nekakvo laskanje, ne vidi se početak tog posla, a ni ko bi ga mogao sa uspehom obaviti. Stoga plutamo u ovakvo disperzovanoj kanalizaciji, pa su poplave česte, začepi se to.

Zajednica jednakih je ono što kroz vekove zastrašuje i uznemirava svakog gospodara, od minornog predsednika kućnog saveta do svemoćnog diktatora, širi se jeza na sam pomen jednakosti, a različitosti prolaze i dobro se kotiraju. Svaki će Palma reći da su gejevi ok, ali će isto tako reći i da takve pošasti u njegovom spahiluku nema i nastaviti da ih prezire ne trepnušvi.

Ali, recite takvom uzurpatoru vlasti da je razlika između njegove plate i plate koju prima njegov knjigovođa gotovo nečuvena, neljudska i ogromna … Bićete prezreni, opomenuti, prokaženi, za ludaka proglašeni, ili čak možda i uhapšeni.

Dakle, podrazumevajmo različitosti i borimo se za jednakosti, možda ćemo tako lepše i čovečnije i brže zakoračiti ka dragoj Slobodi.

Zoran Andrejin