Nisam idiot!

idiot m. – ‘maloumnik’, uopšteno, takođe ‘budala, glupak’. Lat. idiōtā, idiōtēs, grč. idiṓtēs (ἰδιώτης) ‘privatna osoba, čovek iz naroda, prost, neobrazovan čovek, laik’ je poimeničenje prideva idiṓtēs, ‘privatno, neuko, laički’, izvedeno od grč. ídios (ἴδιος) ‘izopšten, poseban, svojevrstan, privatan’. (izvor: https://www.dwds.de/wb/Idiot#et-1 prev. JN)

Osim što u kolokvijalnom rečniku označava glupaka, reč „idiot“ takođe stoji i za osobu koju je nemoguće ičemu naučiti (nem. „bildungsunfähig“), apolitičnu ili osobu nezainteresovanu za društvene pojave.

Današnji umni Zemljanin – profesionalni cinik, trun što drifta beskonačnom pučinom nerealnih očekivanja, a silno želeći da veruje kako mu je ta glavičica na ramenima data da bi njome pokatkada i mislio – uglavnom razmišlja ovako:

„Ne verujem nikome. Ne verujem nijednom političaru, jer je za bavljenje politikom, licemerje preduslov. I svako je nečiji proizvod. Verujem, donekle, tek onom ko je dovoljno lud i zdrav da im kaže, svi ste licemeri. Ali i taj, para-revolucionarni zanos, traje samo dok jedna odlučujuća pobeda ne smakne ,oʽsa opozicije.“

U suštini, Zemljanin-zakeralo ima pravo. Branićemo čoveka dok ne skupimo dovoljno sledbenika, a onda – pošto je to prirodan sled stvari – prestaćemo da branimo čoveka od drugih ljudi i izmišljenih sila i početi braniti sebe same od njega. Svi uistinu pravedni politički ciljevi opstaju kao takvi dok su subverzivni, tj. dok se njihovi nosioci na neki način bore protiv trenutnog ustrojstva. Deluju samouvereno, optimistično, gotovo zaljubljeno, jer strast budi vera u promenu. Međutim, kad sami postanu ustrojstvo, ćurak se obrće i priča kreće iznova, konstruktivno smenjuje represivno.

Fini ljudi ne žele promenu. Fini ljudi su fini u svakom manuskriptu drugih, mahom bezobraznijih i žilavijih od sebe. Fini ljudi se ne bune, čak ni kad su ti drugi gluplji od njih. Fini ljudi okreću glave, trpaju vatu u uši, da bi mogli fino spavati – makar ispod nečije čizme.

Kad istinski želiš promenu, ne možeš biti fin. Najmanje, prema sebi. Jasno vidiš onaj život posle; ne mora to biti precizan scenario, ali ga slutiš kao ostvarivu mogućnost i znaš kako je ostvariti. Život je u promeni samoj i svaki tvoj korak, u bližem ili daljem smislu, trebao bi biti povezan sa željom za njom. Tako svaki put postižeš malu revoluciju, a tvoje prvobitno oduševljenje ima šansu da ne završi kao i svaka jalova stihija emocija, u depresiji. I uvek ostavljaš tračak sumnje, otvoren put za dalje. Nikad nismo gotovi. Ako želim da budem iza onog brda, isprva ne moram znati kako ću do tamo doći, ali se moram videti sa druge strane. Hoću li ga preskočiti, prepuzati ili probiti tunel, to na početku nije bitno. Da li ću pritom pasti u reku, ugaziti u nešto, naljutiti nekoga ili iščašiti sve zglobove – ne pitam se, jer preuzimam sve rizike, pa čak i onaj da tamo ne stignem. U jednom trenutku osetiću poboljšanje, a osetiće ga i oni koji mi možda isprva nisu verovali.

Umne aktivnosti i uzbuđenja današnjeg čoveka, na sitno potkradaju razna bockanja i izazivanja njegovih čula „ponudom“. Tako se razliva u marginalijama i nepotrepštinama, u kojima uvek vlada prijatnih 20-ak stepeni i uverava sebe da mu je dobro. U najgorem slučaju, apatičan je. To mu bar donekle čuva nerve. Šta je to piskaranje, cuganje, patnje, zatvaranje u male svetiće, jer nam je veliki pretežak? Antidepresivi. Pokušaji da zamaskiramo „veliku“ realnost sopstvenim viralnostima, od kojih nijedna ne postaje opipljiva niti primenljiva u životu podno svemogućeg etra. Pitanje je samo koliko je ko od nas u stanju da je maskira, no pre ili kasnije svi se prestajemo boriti i pustimo da nas ubije. Sve „uspešnosti“ u životu jesu rezultati borbi iz kojih nikad nismo izašli kao pobednici. I što je spoljni uspeh veći, brutalnije smo poraženi kao pojedinci. Brižljivo radimo na svojim maskama, eutanazirajući pritom sve mogućnosti da postanemo stvarni, jednostavnim vraćanjem u hodajuće, znojeće, tragajuće, misleće sebe.

Kad želiš promenu, pored očaja (zbog nezadovoljstva trenutnim stanjem), potrebno ti je i uzbuđenje, koje će krenuti iz dna bića i koje ćeš osetiti i fizički – kao snažnu iskaznu formu želje za životom. To je i saznanje da me samo amputacija obolelih delova može spasiti sigurne propasti, da ne želim da se pretvaram, te da ni za šta drugo više nemam snage, osim za nju. Za istinsku, korenitu promenu treba goreti. Na kraju, nije isključeno da ćeš poptuno sam bauljati kroz tuđe mrakove, idući za svojim svicem, a oni će govoriti da si lud. Nema veze.

Strah je u ljude urastao tamo, gde bi trebala biti samosvest. Strah od smrti, bola, osuda, a najviše – od nekog novog, snažnog sebe, koga neću želeti da maskiram, jer bih ga možda mogao i zavoleti radi onoga što jeste. A, samo takav si u stanju da tu energiju preneseš na druge i iz uspavanih građana ponovo „izgolicaš“ ljude, budne i spremne da grade nova okruženja – jer svetove grade (svesni) ljudi, a ne obrnuto.

Jovana Nastasijević