O jednoj mladosti

Sedeo je u drugoj klupi. Miran, tih, povučen, nikome da zasmeta, nikoga da provocira iako je sam često bio izložen provokacijama drugih. Dobro dete. Ne, nije on bio neki đak. Štaviše, bio je među lošijima. Toliko se razlikovao od drugih. Ćutljiv. Nekad i nekad zasija osmeh na njegovom licu, okicama preleti preko zidova kad navodno pokušava da se seti odgovora. Govorili su da nema vrednije dece od njegove braće i njega. Roditeljima su od ranog detinjstva pomagali u poslovima u kući i oko kuće.  Dugo nisam ništa čula o njemu. Prebacio se u drugu školu u susedno selo gde je pohađao starije razrede osnovne škole.

I to je sve što sam znala o njemu. Do danas. Danas su predavanja prekinule užasne vesti. Napustio nas je. Otišao. Otišao je pre nego što je i počeo da živi. Otišao je zauvek.

Bio je u bolnici. Operisan je pre tri meseca u užičkoj bolnici u kojoj, opšte je poznato, radi sve moj do mojega, sve stručnjak do stručnjaka. Malo se oporavio, zadovoljni doktor mu govori kroz šalu: 'Ajde kući, zdrav si ko dren, možeš da se ženiš'. Roditeljima laknulo, braća lakše dišu, drugari se raduju. Život napokon može normalno da se nastavi. Činilo se.

Dva meseca kasnije, stanje se pogoršava, dečak je ponovo na aparatima. Užasna dijagnoza. Bude ga, uspavljuju, kljukaju ga lekovima, infuzijom, on kopni i propada. Roditelji su očajni, rodbina, prijatelji i poznanici u neverici. Čekaj, pa vratili su ga kući! Sve je bilo u redu! Zar ne? Zar nije sve bilo u redu pre samo mesec dana? Ponovo je bagra pod Hipokratovom zakletvom podlegla hipokriziji. Ponovo. Stručnjaci!!! Sram vas bilo!!! Pa imaš li srce, za koga kuca ako ne za nove živote, spašene živote, za one koji tek treba da žive, da vole dišu i uživaju??? Stoko!!!! Ne, ne želim da im se vrati na isti način, samo želim da im se oduzme pravo na odlučivanje o nečijoj sreći, pravo na držanje tuđih života u rukama. U pitanju je ljudski život! Život deteta koje tek živi, starice koja još nije prestala da diše. Pljunem ja na tu tvoju diplomu, po toj tvojoj zakletvi, pljujem na taj obraz koji nemaš.

Njegova majka bila je u štali kad su je gospoda iz Tiršove SMS-om obavestili da im je sin noćas preminuo... SMS-om!!! Majka tri dečaka SMS-om je obaveštena da je ostala bez svog najmlađeg sina!!!

Očaj, tuga bes, sažaljenje, mešaju se osećanja. Još nekoliko dana. A onda...sve će utihnuti. Sve će krenuti po starom. Samo njega više neće biti. Kao ni svetla u onoj kući čije ćoškove kruni tuga, gde osmesi padaju kao malter sa zidova.

A moglo je drugačije. Moglo je, ali nije. Glavni i odgovorni urednici ovog i ovakvog nastavka serije monstruoznih ubistava, stoka u belim mantilima... Uješću se za jezik. Život je za njih igračka kojom će se brzo zadovoljiti i koju će ponovo odbaciti kao isluženu ragu. Životi na izmaku su njihove kasice prasice. Dok je tuge biće i para. Dok je tuge biće i para. Dok je tuge biće i para... Samo neće biti nas...

Bojana Ćebić Miletić