Odgovor vernika

Budući da je moj poslednji tekst izazvao priličan broj komentara i uzburkao strasti, smatrao sam da je poželjno da ga onima kojima nije bio jasan i objasnim. Takođe, drago mi je da je moj kolega po peru gospodin Marko Ekmedžić reagovao, jer iskreno i nelicemerno cenim ono što on radi i volim da ga čitam. I pored obostrane želje da se razumemo, gospodin Ekmedžić i ja to  nismo uspeli, te smatram da je neophodno pojasniti neke stvari ne bi li one bile razumljive ne samo nama dvojici već i svima koji prate portal Konkretno.       

Ono što ohrabruje u celoj priči je da se gospodin Ekmedžić i ja slažemo po nekim pitanjima. Dakle, nade za korektan dijalog ima. Sa druge strane, iskreno mi je žao što sam stekao utisak da on i neki čitaoci portala nisu uspeli, a ne da nisu želeli da razumeju ono o čemu sam govorio. Nedavno održana Parada ponosa je događaj u vezi sa kojim se slažemo. Naravno da je trebalo da bude održana i da je država bila dužna da obezbedi njeno mirno odvijanje. Ako pogledate moj tekst koji je objavljen 25. 09. pod naslovom „Pruži mi ruku“ sasvim je jasno kakav je moj stav prema LGBT zajednici. Dobra volja o kojoj govorim, nije ništa više nego pristajanje na dijalog, a za njega je potrebno više od jednog učesnika, u protivnom bi bio monolog. Zato je neophodno  da ona postoji kod obe strane, a da podršku i jednima i drugima daje država kroz zakone i poštovanje prava, u ovom slučaju na slobodu veroispovesti i seksualno opredeljenje. Na žalost, problem nije jednostran, niti bi trebalo tražiti samo jednog krivca za paradu pod barikadama, jer živimo u interakciji jedni sa drugima i kao takvi smo pozvani da delimo život i učestvujemo u zajednici. Država je ta koja ima instrumente kojima obezbeđuje poštovanje zakona, pitanje o kojem bi trebalo promišljati je, da li i kako to ona radi?  Nepobitna je činjenica da su prava LGBT osoba i pored postojećeg Zakona protiv diskriminacije ugrožena. Često smo svi mi videli najblaži, ali ne i bezazlen oblik nasilja u vidu grafita „Ubij pedera!“. Ako ovome dodamo i izjave pojedinih episkopa SPC onda je to ono ulje koje se doliva na vatru, a o kojem sam već govorio. Sa druge strane, odbijam da verujem i u potpunu bezazlenost LGBT osoba, ne zbog njihove seksualne orijentacije ili bilo čega što je u vezi sa tim, već zbog toga što su oni isti kao bilo ko od nas, te su samim tim skloni da budu i ljuti i preki, a ako ovome dodamo i konstantnan pritisak i strah, onda su njihove emocije potpuno primerene i kada su negativne. Verujem da je organizatorima i učesnicima Parade ponosa bilo jako teško da u vremenu i zemlji u kojoj živimo, pored borbe za osnovna ljudska prava koja su garantovana i Ustavom i zakonima, naprave dodatni napor u vidu bilo kakvog društvenog angažmana, a koji bi recimo bio usmeren ka nekoj drugoj marginalizovanoj grupi, bolesnima ili gladnima. Koliko god da je teško smatram da je trebalo da ga bude i to baš tokom Nedelje ponosa, ne zbog skupljanja poena ni kod političara ni naroda, već zbog predstavljanja sebe u svetlu kakvim i žele da ih prepoznaju i Država i građani. Ono što je bio moj predlog i tada i sada, je samo spuštanje tenzije kod obe strane i neophodnost da u postupcima budu blagi, razumniji ili tiši i jedni i drugi. Od učešća u ovom razgovoru bih izuzeo sve one militantne, klerofastičke, ultradesničarske i ko zna kakve sve ne organizacije i njihove članove koji bi trebalo da odgovaraju pred državnim organima zbog prestupa koji su očigledni. Sa njima je dijalog jednostavno nemoguć jer, onog trenutka kada biste i progovorili vrlo je verovatno da biste dobili preko usta.

Žao mi je što su mi pripisane tuđe reči, jer ja nikada nisam rekao da je homoseksualnost bolest. Ja imam prijatelje među LGBT populacijom, na koje sam vrlo ponosan i koje jako volim i s obizrom na to ovakve tvrdnje su daleko od istine. Dakle, na ovaj deo polemike bih stavio tačku, jer je očigledno da g. Ekmedžić i ja delimo slične, usuđujem se da kažem, čak identične stavove.

Pitanje šta je istina i gde je ona je vrlo osetljivo i možda najviše zavisi od lične percepcije. Ako mene kao vernika pitate, dobićete odgovor iz Jevanđelja : “Ja sam put, istina i život.“. Isti ili sličan odgovor dobićete od miliona vernika različitih veroispovesti, čija lična ubeđenja i verovanja ne mogu da se svedu pod bilo koju matematičku formulu, kao što ne mogu ni ljudska osećanja i sve ono što nas čini ljudima, a da je malo više od zakona prirodnih nauka. Zato istina i jeste negde na sredini, jer se ne dešava u zatvorenoj laboratoriji, niti školskoj učionici već je prožeta emocijama  i razumom. Naravno da za neke ovo nije dovoljno, niti smatraju ispravnim, ali je ovo način na koji razmišljaju mnogi koji pripadaju bilo kojoj religiji, a složićemo se da oni predstavljaju većinu, makar bili i tradicionalni vernici, bez puno bilo kakvog teološkog znanja. Poistovećivanje svake verujuće osobe sa gorepomenutim nacionalističkim, militantnim grupama, ili smatranje manje vrednom, zatucanom i sl. je vrlo gruba generalizacija. Vođeni istom logikom bi mogli da pretpostavimo da su svi ateisti samo ostrašćeni pljuvači po religiji bez ikakvih  ljudskih kvaliteta. A to je vrlo, vrlo daleko od istine. Lično poznajem ateiste koji žive daleko „ispravniji“  život od mnogih koji sebe smatraju vernicima.

Pravo na veru nije, niti sme da bude, ekskluzivitet samo jedne verske zajednice, pa ni SPC i u vezi sa tim, ne samo da nam nedostaje tolerancija u odnosu vernik – ateista, nego češće vernik - vernik, o čemu nam svedoči i istorija svojim brojnim krvavim primerima.

Što se tiče humora o kojem smo i g. Ekmedžić i ja govorili, izgleda da tu ne možemo da nađemo zajednički jezik. Jer, humorističke serije o kojima on govori su i meni omiljene, ali do onog trenutka, kada taj humor ne pređe u otvoreno vređanje mojih ubeđenja. Način na koji su to „Montipajtonovci“ uradili je ipak daleko od ismevanja kakvo možemo da vidimo recimo u Facebook grupi „Ateisti Srbije“, gde je između ostalog vrhunac zabave prepoznavanje lika Isusa Hrista na psećem anusu. Koliko nam nedostaje tradicionalna britanska odmerenost, toliko i njihov karakterističan smisao za humor. U želji da ga podražavaju, mnogi prelaze granicu dobrog ukusa. Niko ni vernike ni ateiste ne primorava  da se smeju istim šalama, ali ja još manje vidim razlog za međusobno optuživanje kroz jeftin i uvredljiv humor.

Što se tiče položaja SPC kroz istoriju, izvlačenje samo ružnih primera kojih je bilo (i kojih će sasvim sigurno i biti) je samo prilično jednostran pogled na ono što su njene zasluge. Da li bi trebalo negirati i nipodaštavati sve one dobre stvari kojih je neosporno bilo, pa makar ih sveli samo na lepu crkvenu umetnost, posmatranu očima običnog neverujućeg posmatrača? Stavljanje znaka jednakosti između onih koji danas vode Crkvu i ono što ona zaista jeste je poptuno pogrešna percepcija. Ako bi se rukovodili poistovećivanjem institucije i pojedinaca onda  zbog lošeg ministra prosvete svoju decu ne bi trebalo da pošaljemo u školu?

Da je bilo govora mržnje jeste, ali dodao bih sa obe strane. Jedni su izgleda zaboravili, a drugi nikada nisu ni verovali onim Hristovim rečima o okretanju i drugog obraza. Ukazivanje na greške koje su svojim izjavama činili predstavnici SPC je poželjno, ali i dalje ostajem pri tvrdnji da su metode pogrešne. Jer, one tada ne vređaju samo njih ili Crkvu ili Boga, vređaju i mene i druge koji su obični vernici i kao takvi nismo zaslužili uvrede, budući da ni sami nismo nikoga uvredili. U posebnoj teškoj situaciji su oni vernici koji su homoseksualne orijentacije, a duboko veruju. Na žalost i u Crkvi i na ulici govore protiv njih, te su uglavnom prepušteni sami sebi i potpuno u pravu kada govore da im ne treba ni Crkva ni šetnja beogradskim ulicama. A takvih je zaista puno, samo ih ne primećujemo, jer je rupa njihovog duhovnog ili emotivnog života, a u koju su se sakrili, još dublja od one u koju su saterani ostali pripadnici LGBT populacije.

Hrišćanstvo jeste počelo samo kao judejska sekta, ali je ubrzo preraslo te okvire (Jevanđelja i apostolske poslanice) i razvijalo se  u prva tri veka svog postojanja ne nametanjem, niti propisima (kakvih je kasnije bilo i u zapadnoj Evropi i Vizantiji), već isključivo usled plodotvorne ljubavi prema Hristu onih koji su mu pristupali. I to jeste temelj evropske civilizacije kakvu danas imamo, jer uticaj rane crkve seže do današnjih dana. O tome svedoče i događaji poput Reformacije, ali i osnivanje novih evanđeoskih zajednica u 20-tom veku, koje se rukovode isključivo po pravilima rane Crkve i Svetog Pisma. Ako prelistate stručnu litreraturu primetićete da većina autora srednji vek ne naziva mračnim, a čak i letimičnim pogledom na istoriju Vizantije shvatićete i zašto. Neprihvatanje  Prosvetiteljstva u Srbiji nikako ne bi trebalo posmatrati samo kao bunt Crkve, iako je naravno i toga bilo. Kontekst je daleko širi, određen društvenim dešavanjima u Srbiji na početku 19-tog veka. Izvlačenje iz konteksta je ipak tipično sektaški manir, koji doduše ne bi trebalo da ima bilo kakve veze sa ateistima, niti da ih vređa, jer ukoliko ne postoji vera, ne postoji ni crkva, niti bilo kakva religiozna institucija, a samim tim ni njeni surogati u vidu sekti.

Na kraju, drago mi je da smo g. Ekmedžić i ja podelili prostor u kojem obitava naša pisana reč, jer ovaj dijalog nije lične prirode, već se odnosi i na sve one koji čitaju naše tekstove. U tom smislu, srećan sam ako smo uspeli da približimo svoja razmišljanja i jedan drugom i publici. Jasno je da svaki od nas ostaje pri svojim stavovima, ali je još jasnije da su ovi tekstovi napisani sa dobrom namerom i slobodan sam da kažem, možda bi mogli da budu primer dijaloga i drugima.

Nebojša Stefanović