Oj, narode moj!

Jutro. Jedno od onih radnih, uhodanih jutara. Idem na posao. Na leđima nosim tovar životnih problema, nedoumica, strahova i poneki trag radosti. Prosipam ih usput, kao slučajno, u stilu Ivice i Marice, nadajući se, ipak, da će ih neko pokupiti ili vrapci pojesti.

I gde su problemi?

Nemam pojma, pojeli ih vrapci!

Nego, nema ni njih u poslednje vreme...

I , bože dragi, na tom putu do posla, u autobusu susrećem statiste nekog horor filma. Posmatram ih i ne mogu da verujem, vidim ljude bez osmeha, bez sjaja i poleta, sive, suviše tihe, tužne, očajne sa dubokim brazdama umesto bora. Joj, zavrištim u sebi, a od krika samo suze u očima. Ma, mora da mi se učinilo, j*bem ti tu moju osetljivost kada vidim  ono što i ne treba da vidim i razmišljam o onome što ne mogu da promenim! Dođe mi glasno da ridam nad tim glavama, skoro bez ramena, nema ih, skupili se od bolnog grča, nekako se učvorili za vjeke vjekova.

„Moj narod me opet izaziva da im održim jedan govor... Oj, narode! Šta je to sa tim mojim narodom? Zameniću ga za neki nov! Šta će mi polovan narod?“ (Kralj Ibi)

Gde je moj narod? Gde su oni prekrasni ljudi?

Gde su oni tihi ali i nasmejani, smireni, svetleći ljudi sa planovima za sutra, za godišnji odmor, za odlazak kod rodbine, prijatelja, sa planovima za budućnost dece? Gde je gromoglasan smeh nekog veseljaka koji grubo narušava svečanu tišinu  i tera sve ostale da mu se pridruže, jer je njegov smeh zarazan? Zašto povremeno čujem besan glas nekoga ko treba da izađe i bogorada sve ispred sebe? Zašto će neko nekome da j*be sve po spisku i dete i lebac i majku? Zašto? Psuje vozač, zaustavlja autobus, hoće da bije vozača zbog koga je naglo zakočio, besan se vraća, nije obavio posao ali mu je pošteno skresao u lice, odvrće neku radio stanicu, piče narodnjaci, neka, neka se on samo smiri jer ne vredi ni sa dve ruke da se držimo dok nastavlja vratolomnu vožnju tesnim uličicama. Neka baka glasno jauče, pokradena je! Psovke sa svih strana. I vonj...jednostavno neko smrdi kao đavo! Oj, narode moj, gde si, ne vidim te, osim tvog bola i besa ne vidim više ništa...samo čujem žalopojke, slušam o bolestima, promašenim životima, mirišem smrad i nemoć.

Narode moj, narode između dve vatre, žrtvo sistema kojeg navodno stalno ti biraš, žrtvo slučajnih okolnosti ovih prostora, šta ćeš takva ti je sudbina! Jednostavno nemaš sreće narode moj i nekako se lako navikavaš na loše, jer i ne znaš da zaslužuješ bolje. Ko će sad da te menja?