Paranoja

Juče sam, šetajući psa, imao priliku da se, po ko zna koji put, uverim koliko ljudi u sveti pojma nemaju ni ko smo mi, ni gde smo. Tačnije, Španci, ali slušajući druge naše ljude koji žive u tom belom svetu, mogu da kažem da je situacija skoro ista i u ostalim državama.

Na pitanje za psa, odakle je, nije bilo problema. Odmah su skontali da je pas poreklom iz Kine, ali na pitanje odakle sam ja, bilo je muke. Na moj odgovor da sam iz Srbije, pet srednjoškolaca koji su sedeli na klupi u parku, dobio sam one „bele poglede“ pune čuđenja i neznanja. Pokušao sam da im dam detaljniju lokaciju tako što sam rekao da je Srbija odmah pored Hrvatske, nadajući se da će prepoznati članicu EU koja je zajedno sa njihovom Španijom u toj uniji, ali ništa. Nastavio sam sa objašnjavanjem tako što sam krenuo još zapadnije, Slovenija, Austrija i tek kod Austrije sam dobio klimanje glavama i ono „Aha! Znamo gde je Austrija“. Možda sam trebao reći samo Jugoslavija, ali kontam da su previše mladi, ipak su oni rođeni pre nego što je ta Jugoslavija umrla. Sa starijima je uglavnom lakše samo reći Jugoslavija, jer kad im kažeš Srbija, ne mogu da skontaju gde je, ali na Jugoslavija svi odmah „Jugoslavija, Tito!“ Pre nekoliko godina sam, u dresu fudbalske reprezentacije Srbije, bio na najvećoj pijaci ovde u gradu i jedan prodavac je prepoznao ime ispisano leđima dresa, ali samo to i klub u kojem taj reprezentativac igra. Reče mi: „Tadić! Odličan igrač Ajaksa“ Rekoh mu: "Da, jeste." Kaže on: „Igra odlično i u reprezentaciji Hrvatske.“ Rekoh: "Ne, ne igra. Igra za Srbiju." Htedo mu reći: „Pa, slepče, zar ne vidiš grb i zastavu na dresu?" Ali čemu to kad me on preseče sa novim komentarom: „Ma, to je isto.“ Pomirih se ja sa tim i samo ga pozdravih uz: „Da, isto je.“

Moram da kažem da su jedino Bugari koji drže jedan restoran u gradu znali za Srbiju. Oni su odmah reagovali sa „Bratko Srbine.“ Španci, Brazilci i ostali koji su većina ovde, blage veze nemaju ni za Srbe ni za Srbiju. I kad tako odeš u svet, kad prođeš i kad malo prodivaniš sa ljudima, shvatiš koliko su besmislene one priče u našoj domovini kako nas Zapad hoće da uništi, kako smo im mi trn u oku, kako nas mrze i ne vole i ostale budalaštine. Ma, bre oni pojma nemaju ni ko smo ni gde smo!

Mi smo toliko opterećeni time da nas neko mrzi, a najstrašnije je što smo uvereni da nas ne vole ljudi koji ni ne znaju da postojimo. Mislim da u psihijatriji postoji određena dijagnoza za to. Paranoja.

Verujem da bi bilo lakše da ove strance uverim da je zemlja ravna ploča, nego većinu našeg naroda da ih niko ne mrzi. To što se dešava kod nas, stvaranje takve slike kako nas niko ne voli, to je bio izuzetno uspešan pokušaj ispiranja mozga. To nas je zatvorilo u jedan dobro ograđen tor i kojem kao ovce blejimoi samo ponavljamo istu priču koju su nam naši lideri i mediji usadili u glavu: „Svi bi da nas unište, jer smo mi bitni i važni.“ A istina je da smo im bitni kao boja gaćica u pornićima. Nit vide da ih ima, nit obraćaju pažnju na njih. Takav slučaj je i sa nama. Nit znaju da postojimo, nit se bave nama. Zato se mi bavimo njima i tom „njihovom mržnjom“ prema nama. Bavimo se bre sobom i pustimo druge da se ne bave nama.