Park uspravnih dobrodošlica suncu

Evropska percepcija istočnog sveta oslikana je figurom zmaja, međutim, jasno je da Koreja ispada iz takvog kalupa. Njene odlike zasigurno najbolje predstavlja simbol feniksa. Svaka pomisao na Koreju jeste upravo ono što je i sama Koreja: rađanje iz pepela. Nakon građanskog rata i mnogih ekonomskih problema koji su doživeli presedan krajem devedesetih godina, Koreja se uzdizala iz pepela i širila krila iznad svetskih kultura uzvikujući novim glasom, novim svetskim kulturnim takmacem. U kontekstu današnjeg društva, Koreja predstavlja sinonim vrhunske industrije, kako za tehnološku, tako i za muzičku. Pored vrhunske industrije, odlikuju je i mnogi drugi fenomeni čije nabrajanje ne bi podnele ove stranice. Ono što izmiče, međutim, evropskom čoveku jeste odgovor na pitanje: Ko su ti ljudi? Svi su svesni dostignuća korejske ekonomije, svi su oduševljeni Korejom kao feniksom, svi su zaslepljeni svetlima Samsung ili LG televizora, ali bi retko koji Evropljanin  znao nešto da kaže o korejskom čoveku. Svetla jednog društva zaslepila su sliku jednog čoveka. Običnog čoveka.

Mnogi bi na prvu ruku rekli da i to potiče iz koreanske tradicije. Da se, sticajem konfučijanizma, pojedinac utopio u društvo, da je posredi jedna snažna tradicija koja proizilazi iz veoma konzervativnih načela. S druge strane, neko bi pomenuo i veliki upliv protestantizma (koji danas predstavlja snažnu struju u koreanskom društvu), koji običnog čoveka stavlja pod senku „dela“, dostignuća, produkta. Takav je princip, međutim, dominanta današnjeg sveta. Tehnološka dostignuća postaju heroji, a ljudi ostaju Penelopini udvarači. Evo, u ovom trenutku sam raskrstio i sa evropskim čovekom. Priznaću, mislim da njega ni ne zanima ko je zapravo korejski čovek. Njega, uveren sam, danas interesuju svetla kojima je obasjan Seul, kola koja izlaze iz Kijinih i Hjundajinih postrojenja, nova kolekcija šminke koja dominira seulskim ulicama. Možda ovaj moj govor poseduje pesimistički intonirane patetične crte? Prestaću. Ako niko drugi, onda ja želim da znam ko je korejski čovek!

Čovek za kojim tragam je onaj koji oseća, koji plače, koji moli, koji je egoističan, strastven, ponizan, dovitljiv, ritualan, uobražen, pomirljiv, šaljiv, uplašen, a zašto da ne i nespretan, zaljubljen, smešan, nerazuman, pa i verujući, ili onaj drugi, neverujući. Čovek sa svim svojim karakteristikama. Sa tegobama koje nosi kao mane i vrlinama koje nosi kao skiptar. Tog čoveka uvek možemo naći na jednom besmrtnom mestu, gde besmrtni počivaju, koji nam besmrtno stoje za vratom, hteli ih mi ili ne i koji stalno komuniciraju sa nama smrtnicima – to su veliki mitovi i legende. U njima živimo mi i oni žive u nama, sve ostalo je samo prazno svetlo tehničkog dostignuća. Upravo to besmrtno mesto je ono u kojem sam pronašao korejskog čoveka, koji rame uz rame stoji sa svim drugim ljudima iz isto tako besmrtnih mesta i sa njima zajedno deli mnogo toga, te ga lako prepoznajemo i u sebi. Dokučio sam da se korejski čovek ne razlikuje mnogo od jednog evropskog čoveka, ili, pak, jednog indijskog, naprotiv, prepoznao sam im mnogo toga zajedničkog. Uvideo sam da je to, zapravo, besmrtno društvo koje vekovima sedi za istim stolom i deli zajedničku gozbu. Društvo mitova i legendi koji nam stoji za vratom.

Zasigurno sam svog čitaoca uveliko uplašio svojim hodom po rubu pesništva, ali obećavam, odsad ću biti mnogo precizniji.

Mene ne interesuju svetla, ni telefoni, ni automobili, ni filozofije, ni religije! Mene interesuju priče, i to one koje su proizašle iz najvećih dubina čoveka i koje povezuju običnog čoveka sa njim samim, dakle mitovi. Interesujući se za korejske priče, pronašao sam i priču stare Grčke i stare Indije. Zapravo, pronašao sam samo varijacije na istu temu. Ta tema, međutim, današnjem licemernom i distanciranom čoveku može isprovocirati samo potrebu za osudom, a ta tema bi, paradoksalno, trebalo da predstavlja najviši izraz čovekove slobode, radosti i afirmacije sveta. Ta tema je seksualnost, ali onakva koja je potpuno oguljena i koja je opstajala uprkos konvencijama konzervativizma i društvenih prilika. Takva tema je park Haesindang na istočnoj obali Koreje, na mestu koje je jedno od najistočnijih tačaka već istočnog sveta, na mestu koje, čekajući prvo zrake da preplivaju Japan, uspravno dočekuje Sunce.

Posredi je park koji je odeven u oštro, uvek uspravno zimzeleno drveće i koji je okićen velikim totemima i statuama koje predstavljaju faluse u svom erektivnom stanju, usmereni prema  moru i prvom izlazećem suncu. Falusi se u tom parku broje u hiljadama, a njihova obličja u nezamislivostima. Od malih ukrasnih falusa do ogromnih petometraških koji uspravno prkose moru i svakoj oluji i stoički podižu glavu suncu. Istorija Koreje je obojena konzervativnom bojom, pa pitanja seksualnosti su i danas pomalo problematična, međutim, uprkos takvoj atmosferi, ovaj park je preživeo, pre svega, zahvaljujući velikoj priči, mitu, besmrtnom korejskom čoveku.

Naime, legenda kaže da je park nastao tako što je jednu mladu nevinu devojku ostavio dragi na steni dok je lovio ribu na moru. Iznenada je počela oluja i on nije bio u mogućnosti da spasi svoju draganu, te je ona stradala u oluji. Nakon toga, ako je verovati legendi, nije bilo ribe u moru i nastao je veliki problem kako othraniti selo koje živi od ribljeg mesa. Celo selo je tada videlo uzrok u utopljenoj devojci, ali rešenja nije bilo, sve dok se jedan „hrabri“ ribar nije dosetio da postavi pitanje: Šta treba jednoj nevinoj devojci? I odlučio se da masturbira u more. Nakon toga je riba polako počela da se vraća u more, a sve više meštana je krenulo putem svog sugrađanina da pospeši broj ribe u moru, masturbirajući u njega. Kasnije je ta praksa zamenjena totemima i različitim falusnim simbolima, koji bi trebalo da umilostive nevestu mora. Upravo iz takvih pobuda i dalekih vremena je nastao falusni park, ili na korejskom, Haesindang. Takva pojava nije retkost u svetu. U tom kontekstu mora se pomenuti i najveći hram seksualnosti koji se nalazi u Indiji i koji je napravljen početkom prošlog milenijuma, ali se mora pomenuti i sloboda koja odiše antičkom grčkom skulpturom i atmosfera koja je dominirala duhom za vreme dionizijskih igara u Atini. Stoga i kažem da korejska kultura i korejski čovek ne odmiču nimalo od ostalih kultura i da umnogome nalikuje na ostale mitove sveta.

Ono što predstavlja problem jeste način na koji se čovek odnosio prema takvoj kulturi i do kojih granica ide potreba da se te i takve slobode ograniče. Taj problem je u svetu prisutan još od Mikelanđela i oslikavanja Sikstinske kapele (figure su isprva bile obnažene, te su kasnije „obučene“), preko beogradskog Pobednika na Kalemegdanu koji je izmešten zbog svoje obnaženosti, pa sve do problema sa replikom Mikelanđelovog Davida u Japanu (mnogi su želeli da ga obuku).[1] Nažalost, i ta potreba za „oblačenjem“ slobode je univerzalna, ali ono što ističe koreansku kulturu jeste da ona odoleva takvoj potrebi i dozvoljava slobodi da ukrašava svet.

Ovo je ono za čime tragam. Za jednim falusnim pogledom u izlazeće sunce, za slobodnim čovekom, za pričom jednog običnog korejskog čoveka koji živi, ali koji se gubi u svetlostima LCD ekrana i farovima neonskih svetala. Međutim, koliko god mi okretali glavu od toga, spasonosna je erekcija falusa, a njegova ejakulacija u more nahranila je svet.