Pazi glavu!

Celokupan politički sistem, koji danas liči na jedno vašarište sa šatrama ispod kojih pevaju sisate pevaljke iz čijih grudi vire novčanice od sto dinara, proistekao je iz jedne partije koja se nekada zvala Komunistička partija Jugoslavije. Metodologija rada, principi, unutarstranački organi, hijerarhijski model, sve je preslikano, jedino što danas umesto jedne postoji nekoliko desetina političkih partija koje su u zavisnosti od ideološke matrice i odnosa prema spoljašnjem svetu različite, ali identične u pogledu svog delovanja kada su na vlasti, ili u opoziciji.
Prosto je neverovatno koliko zaglibljena i duhovno obogaljena stranačka pešadija ogladni svojim odsustvom sa vlasti, pa često zaboravi šta je govorila i obećavala tokom izbornog procesa. Silaskom sa vlasti masovno počinju da se drže mitinzi i protesti puni vatrenih govora o revitalizaciji svih pora društva, samo ako oni dođu i popnu se na prilično ojađeni tron Srbije. Drugi štrajkuju glađu na stiroporu, ubledeli kao krpe, pokazujući tako svoju spremnost da i životom plate samo ako je to dobro za narod.
Dugo je Srbija imala samo dve mogućnosti koje su joj se nametale kao izbor: duševno rastrojenog bivšeg psihologa, političara-manekena, koji se ujutru lickao pred ogledalom pred konferenciju za štampu na kojoj je govorio o suštinskim ekonomskim reformama, a da o tome nikada pojma nije imao (u celokupnoj njegovoj životnoj praksi postojalo je samo nekoliko predavanja iz psihologije koja su prema nekim saznanjima bila na vrlo niskom nivou) i stiropor-efendiju, pekača rakije iz srca Šumadije, odanog prijatelja Vivaldija, sa dugogodišnjim grobarskim stažom koji se, eto nekako, u poslednjoj trećini života dohvatio diplome visokoškolske ustanove, a da ne zna ni koji je smer završio. Kasnije je obojicu nadmašio savremeni Akakije Akakijevič sa novobeogradskog asfalta, figura bedna i opaka, manipulator one najgore vrste, ali i čovek kome je uspelo nešto što nije uspevalo ni srednjevekovnim vladarima, da potpuno potčini sebi celokupno društvo, od totalno anonimnog nekog pastira sa pašnjaka, pa sve do najvećih institucija koje kao imaju neki veliki ugled.
Ništa novo na savremenoj političko-šićardžijskoj sceni godinama, osim klonova i klovnova, samo se postavlja pitanje da li postoji nešto drugačije, izvorno, čisto, praktično i suštinski vezano za promene koje bi prilično okupiranoj zemlji i njenim građanima donelo neko već zaboravljeno zadovoljenje i pravdu, malo skladnije i uređenije društvo u kojem će se koliko-toliko poštovati neka pravila. Ako već nema dovoljno za hleb, neka mrvice barem budu raspoređene pravedno, usmeravanje ka cilju na kojem se neće nalaziti armija poniženih i povređenih koji su preko noći postali socijalna bomba i okidač za unesrećivanje svojih porodica. Znamo da i toga nema na vidiku što stvara jednu potpuno depresivnu sliku i atmosferu ludila.
„Svi su isti, pizda im materina“ replika je iz filma Rane Srđana Dragojevića kada Nikola Kojo u ulozi vrhunskog kriminalca aludira na pojavu novih klinaca u svetu kriminala što jednog od njih iziritira toliko da počne seksualno iživljavanje uz komentar svog pobratima da pita baku da li je i njoj isti. U filmu Zaseda Živojina Pavlovića glavni junak na kraju gine od ruke onih sa kojima je trebalo da nastavi revolucionarnu borbu i socijalistički duh, i pre smrti izgovara reči: „Majku vam jebem seljačku i vi ste neka revolucija“. U realnom svetu stvari su još crnje: tele bez majke koje traži mleko tužno muče od gladi sve dok domaćin ne donese potrebnu hranu i zadovolji ga preko cucle. Sa druge strane, kada ono poraste i postane june počinje bezobzirno da rovari po jaslama tako da je u narodu poznato ono „prevrnuo jasle“ kada se aludira na bahatost, samoživost, samoljublje i sebičnost. A to je toliko prepoznatljivo u gore spomenutoj partijskoj pešadiji da je to čudo jedno.
Gašenjem pojedinih velikih političkih kompanija ovih dana u našoj samoupravnoj zajednici otvaraju se neke nove radne jedinice i njihovi destilati koji samo skidaju etiketu sa svog ramena, sa propalih političkih fabrika i lepe neke, sačuvaj me Bože, nove, a u suštini to su isti ljudi, isti oni koji su se borili da ovde bude što manje proizvodnih fabrika i da se jednom totalno anacionalnom politikom zemlja zadužuje iz dana u dan što je dovoljno da se podmire njihova budžetska potraživanja. Onda i ono malo normalnih ljudi, kada vide da se takvi bore za dobrobit društva i da crkavaju od sekiracije što pogoni više ne rade, spopadne muka. Spopadne ih muka od onih koji su učestvovali u izgradnji ovakvog sistema u kojem je samo budžetski korisnik živi mrc, ali ipak živahniji od onih koji su u poslednjoj deceniji ostavši bez elementarnih uslova za život skakali sa petospratnica i mostova u ponor iz kojeg nema povratka. Spopadne ih muka, jer i sami znaju da pojedinci, osnivači tih glupavih pokreta i zagovarači besplodnih šetnji i još besplodnijih protesta, samo boluju od medijske pažnje, a ne gađaju u suštinu stvari i ne rade na promeni sistema vrednosti čije je urušavanje upravo eskaliralo uvođenjem njihovih funkcionerskih dodataka i njihovim aktiviranjem u ideji Evropa ili smrt. Spopadne ih muka od onih koji, da ih partijska artiljerija nije udomila u svoja budžetska gnezda, ne bi bili sposobni da budu menadžeri ni u običnim uličnim trafikama, ali se zato odlično razumeju u veoma lošu privrednu situaciju, naravno, samo pred kamerama kada treba napraviti kult svoje provincijske družine. E, sad nam takvi drže predavanje i pevaju o slobodi koju su nam malo po malo kraduckali i uveli nas u stanje punoustizacije Srbije koja preti da nas dovede pod onu nadaleko čuvenu šljivu.

Ivan Novčić