Pismo sestri u „belom svetu“

Kada smo se poslednji put videli, obećao sam da ću se češće javljati. Od tada se moje obećanje susrelo i izgubilo u masi obećanja koja kolaju ovim prostorima. Znam da ne razumeš.Zato sam rešio da ti pišem. Kao nekada.Slovom na papiru.

Kada si otišla, ova se zemlja zvala SFRJ.Tamo gde si se nastanila, jugosloven je bio pogrdan naziv. Poštovali su Srbe.I to je nekome smetalo. Zato je Tito je alžirskim ustanicima slao oružje brodom «Srbija». A to nam Francuzi nisu zaboravili, niti oprostili. Šta ćeš, prevarant se uvek bavio prevarama.

Prihvatili su te kao srpkinju. U glavi su mi još tvoje reči nakon prvih susreta. Isticali su srpske vrline. Marljivost, poštenje, istrajnost i dostojanstvo. Kako da ne podelim sa tobom radost koja te je obavila. Krilatih reči su doletela i do mene.

To je bilo u vreme kada su ONI otvarali pisma i čitali našu prepisku. Kada smo se dovijali kako da ih nasamarimo. Sećaš se, svaka ... reč. U ritmu naših pesama. Bez redosleda. Zato su pisma bila duga, a naše poruke kratke. A u svako drugo pismo, nova pravila. Naša pravila.

Toga više nema. Oni su mi. Ima ih svuda. Neki i prednjače. Nisi zaboravila kada sam ti pričao na šta je sve to ličilo u početku i kako smo ih prepoznavali.Nisu znali u crkvi koju ruku da koriste, ponašanje im je uvek bilo napadno i bahato.Preterivali su i odavali se. Nigde smernosti, ljudskosti, gospodstva.

Danas živimo u Srbiji. Možeš sve da kažeš i da napišeš, ali nema kome. U vino su sipali toliko vode da se ne možeš pošteno napiti da piješ do kraja života.Vrline koje su nas nekada krasile nestale su. Dozvoli mi da te podsetim još jedne priče. Bili smo mi, dok su oni bili oni. Sada je to više nemoguće. Amebe su dobile još po koju ćeliju  i postale ribe, izašle su izvode i škrge im zarastaju, a ušne školjke se formiraju. Mutiraju.

Da se vratim današnjoj temi. Nisam zaboravio francusku izreku da obećanja obavezuju samo one koji u njih veruju. Koliko je izreka tačna govori činjenica da ljudi više ni u šta ne veruju, ali opet čekaju i očekuju. Zašto? Ima mnogo razloga. Po meni je to sklop hrišćanskog nasleđa i komunističke demagogije. Od očekivanja raja do unutrašnje promene društva, ta tanka nit koja još održava društvo da ne sklizne u kolektivno samouništenje, zove se Obećanje. I na njemu su počivale i počivaju i dalje sve zablude.

To je poprimilo toliko maha da mi poređenje sa Francuzima koji bi masovno izašli na ulice samo kada bi im neko promenio ukus voljenog sira deluje kao naučna fantastika. Ovde čoveku možeš da ukineš i ukus sira, i sir, i kravu koja daje mleko od koje se pravi sir, i ženu pride da mu uzmeš i neće da se pomeri. Možda bi, kažem možda, mereći reči, odreagovao ako mu izgrebeš kola ili ispustiš mobilni da padne i slomi se. Znači ono nebitno.

Šta drugo? Ćirilica je zaboravljena. Ti i ja je koristimo iz  estetskih razloga. I još neki. Ipak daleko je ideja da će „lepota spasiti svet“, jer u Srbiji je sve suprotno. Što ružnije to atraktivnije. Nakaradno, neukusno i ružno je uzelo toliko maha da se ulicom sablažnjavam gledajući žene. Žene kojih skoro da više nema. Postoje stvorenja ženskog roda u ratnom pohodu. Ono kao indijanci kad stave ratne boje pred polazak u okršaj.

Napisala si mi da sa strane i iz daleka delujemo kao demokratsko duštvo. Slikarska perspektiva. Delujemo. Po inerciji, stvari se dešavaju. Sa nama i mimo nas. Tvoja priča o poslednjim robotima u svetu turizma me je prozvala. Kažeš prilagodljivi su. Ponašaju se prilagođavajući svoje reakcije primarnom ljudskom ponašanju. E to je vidiš danas srpsko duštvo. Kanađani i japanci su napravili robote da se prilagode nama, a mi smo ljudsko  robotizovali da bismo se svakodnevno prilagodili nastajućim stanjima. Time smo izgubili ljudskost.To je ta osa koja je nestala, ili je u nestajanju sa jakom tendencijom završetka započetog.

Teško je poverovati. Evo ti samo jedan primer, pa zaključi. Kada vozač obori pešaka na putu, on pobegne. A drugi vozači koji putem prođu, ne samo da ne staju, već i oni prelaze točkovima preko pregaženog.

O drugim primerima potom. Ljudskosti ima u ljudima u Srbiji koliko i života na Mesecu.

Dragan Pajović