Prigrliti

Deca beleže asocijacije, smeštajući ih, ne uvek hronološkim redom, u određene odeljke svesti. Poigravaju se stvarnošću na način koji niko ne razume. Ponekad ne slušaju, misli su im daleko, tela su im tesna, u nemogućnosti da eliminišu buku prisustva drugih ljudi… Ponekad se vrate u svet, daju mu šansu da ih zadivi podjednako ili više nego onaj koji nose u sebi.

Zapanje ih boje balona, njihova gipkost i tananost, to što i oni lebde između tla i visine. Smeju se. Smejemo se i mi. Pronađemo se tu, na trenutak, poveruju nam, priđu. Svojom alogičnošću traže od nas da budemo podjednako nerazumni, iracionalni, bez okova onoga što se podrazumeva, što se očekuje. Ali mi to ne umemo, makar ne na duže vreme. Ne dopuštamo sebi, jer smo naučili drugačije, jer nas je tako svet naučio. Oni, sa druge strane, uče od sebe samih. Kada se povuku u sebe, napuštaju nas, u potrazi za slobodom koja čuči negde unutar njih.

Vole da ponavljaju određenu radnju dok se igraju, jer uživaju u stvaranju, ponovnom proživljavanju vremena, rastezanju mašte na dimenzije koje se ukazuju samo njihovom biću. Njihova ljubav je iznad pukog zadovoljstva, a oko i srci žedni bliskosti i učestvovanja. Nestalni su, poput vode, ne daju se sasvim ukrotiti, ali u njihovom minutu oseća se čitav život, sve što oni jesu. Njihove protivrečnosti postaju izazov, njima oni zaokružuju jednu nežnu, veličanstvenu celinu.

Puno trenutaka samoće. Bezbroj misli zadržanih u sobi i misli odletelih u vetar. Minuti katkad klize, katkad su presudni. Otvaramo prozore da sunčevi zraci uđu i obasjaju maglu. Da se ukaže svetlost, da se čestica jutra uhvati osmehom. Osećaj svežine, čistoće, ponovnog rođenja, na tren. Sve što čine samo su ponavljanja prošlosti. Sve čega se sećaju ponekad ide ispred njih. Kao da nas vode, a tu su, blizu, ne odlaze ni za tren, čekaju da i mi krenemo putem nerazumevanja, haosa, grešaka. Oni su ti koji slave greške. 

Jasna Rakićević