Profesionalci

Da ste kojim slučajem zaspali pre dvadeset godina, i da ste se kao građanin ove naše Srbijice danas probudili, bili biste zatečeni nekim društvenim i socijalnim promenama koje su karakteristične za jedno društvo u tranziciji. Osim, sasvim razumljivih, prirodnih bioloških promena ličnog opisa svojih prijatelja,rođaka i poznanika, preko totalne promene društveno-ekonomske formacije koja je poprimila neki zombijevski oblik, infrastrukturne metamorfozei ostalih preobražaja, najviše biste bili zaprepašćeni pojavom nekih novih zanimanja i profesija, dobro plaćenih i poštovanih od strane šireg auditorijuma. Društvo je sklono da u duhu napretka izvrši devastaciju nekih tradicionalnih zanimanja. Sve za progres! Juriš na EU! Urrrrrraaaaa!

Gašenjem obućarskih, krojačkih, stolarskih, sodadžijskih, bravarskih i drugih radionica i prodavnica, na udaru neoliberalnog napretka, sa željom da se upropasti i ponešto što nam je ostalo u pamćenju kao pozitivno, našle su se i neke druge profesije o kojima smo maštali kao deca. I ako je nešto ostalo od njih, sve se nekako uniformisalo, uštogljilo, omalograđanilo. Na pitanje učiteljice da kažu čime se bave njihovi roditelji, đaci sve ređe odgovaraju pekar, pejzažni arhitekta, vodoinstalater, lektor, ekonomista, pravnik, iako se te profesije redovno nalaze na listi željenih profila u obrazovnim institucijama. Kao njihove zamene, nastala su se neka nova zanimanja za koja nismo nisanjali da će da se pojave kao naš potencijalni izbor.

Zvanično ne postoje, ali veoma dobro plaćena zanimanja su: zvezda Granda (mlada ili stara), zvezda rijaliti programa, starleta, provokator (to je onaj koga TV ekipa ubacuje u farme i druge ludoteke da napravi neku tuču ili neki veći skandal u cilju povećanja gledanosti), zatim PR neke institucije, frilenser, japi menadžer, kafe kuvarica, pomoćnice sekretarice generalnog, savetnik savetnika pomoćnikovog pomoćnika zamenika direktora u neopozivoj ostavci, akaunt menadžer, državni službenik, tim lider... Ipak, jedno od najinteresantnijih zanimanja jeste profesionalni bot, koji, poznajući veoma dobro naprednu internet tehnologiju, promoviše svoju političku partiju, brani je od napada kompromitujućih komentara čitalaca, unapređuje ideju vrhovnog poglavara stranke, postavlja promotivne klipove, ubacuje se u popularne dijaloge i ruši svaki napad na aferu i loš potez vladajućih struktura. Tu su i profesionalni politički analitičari sa uvek jednom te istom pričom− odbranom društvenog poretka od rušilaca sistema. Reči u njihovim sentencama su uvek iste. Na isti način ubeđuju građane da nisu okom videli niti ušima čuli. Na sva ova zanimanja nadovezuje se jedno posebno, koje bismo u ovom tekstu teško definisali i dali mu adekvatan naziv. To su ljudi koji na stranačkim skupovima i konferencijama za štampu kao kipovi stoje iza političkog govornika ili funkcionera. To su oni koji čvrsto i postojano kano klisurine stoje iza nekog išaranog stranačkog ili vladinog pulta, ne dajući bilo kakav znak, gest ili mig. Imali smo prilike da vidimo kako se na taj način predstavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Najviše je zasenila jedna punousna uniformisana devojka sa pola tone šminke, sa gotovo zastrašujućim facijalnim grčom hladnokrvnog ubice; jedna idealna figura androida za serijal zvezdanih staza. Šta je svrha i cilj nije nam poznato? Zastrašivanje, prikaz stručnosti i ozbiljnosti, parola: „sa nama nema zezanja“, ili nešto nerazumljivo i nedokučivo, ostaje tajna zakopana u prostorijama idejnog tvorca ove idiotske predstave. Kome to smeta?, često nas upita naš drugi bog koji prste konstruiše u trougao. Meni ne smeta, ali me uvek nasmeje i baci u četvrtu dimenziju. Mene lično zanima da li bi se trgli, pomerili, napravili neki tik, podigli nosnu hrskavicu, da je neko kojim slučajem nenamerno pustio goluba usred konferencije, ili bi taj smrad stoički istrpeli u duhu njihovog verovanja u naš aktuelni socijalistički samoupravni sistem.

Dakle, kako je Solženjicin svojevremeno govorio da ne učimo decu da lažu, više ne pije vodu. Zato, ne učimo decu da stružu, čitaju, peglaju, veslaju, već da botovski guglaju, čuče, gamižu i da ne talasaju mnogo, da budu kipovi iza nekih išaranih pultova, čvrsto zagledani u daljine naše budućnosti. Izgleda da se isplati. Profesionalizam je to.

Ivan Novčić