Provincija

Provincija je reč latinskog porekla i u izvornom značenju je označavala delove Republike, u početku, a potom, osvajanjima i delove stranih teritorija pripojenih Rimskom Carstvu. Jednu Provinciju je Senat dodeljivao na upravljanje Magistratoru. Prva provincija van apeninskog poluostrva je francuski region, parče zemlje iza obala Sredozemnog mora uz obalu Rone ka Lionu. Od tada ta provincija i nosi ime „Provence“ na francuskom kao pandan latinskom „Provincia“, koju je uspostavio Caius Sextus Calvinus.

Vremenom, provincija je postala prostor van metropola i glavnih gradova država stvorenih u poslednja dva veka. A sama reč je teritorijalnim klizanjem dobila i drugo značenje. Provincija je danas u administrativnom smislu deo države sa autonomnom, ili elementima autonomne uprave, a u govornom jeziku, pa i žargonu prostor koji je više sličan srednjovekovnim zapostavljenim posedima ukletih grofova i barona nego li modernim pravnim jedinicima.

Tako danas prostor od Lipovačke šume do obronaka Kopaonika, nalik Šervudskoj šumi podleže zakonima lokalnih vlastelina koji u svojim prćijama, iako ne javno, imaju pravo na život i smrt nad običnim jadnicima (život je radno mesto za 3000€ - 5000€, a smrt ostavljanje po strani i umiranje na tihoj vatri stručnih ljudi), na korišćenje, po svojoj volji,  žena i devojaka (po njihovoj volji) i svih resursa koje pružaju planinsko-brdsko i ravničarsko-brdski predeli Šumadije.

Ko se ne slaže gleda da pobegne. Duh Robina Huda odavno je napustio ove prostore, još od masovnog krčenja šuma i pretvaranja prostora u ambijentalno-zabavljačku sredinu sa premisama etno turizma. Beži se za metropolu koja u očima očajnika, sa noćnim svetlima i solidno razvijenim liberalno-kapitalističkim sistemom ponude i potražnje, dnevnim uvećanjem broja stanovnika, prirodnim sklopom, potrebuje novu radnu snagu koja obećanoj zaradi ne vidi manu, sve dok se ne preračuna da metropola iziskuje veće izdatke, da je bez mame, tate, strine, tetke i mnogobrojne rodbine i da se sve plaća. Kada uvidi da svetla imaju svoju cenu, već je kasno da prizna sebi i drugima, košarkaški rečeno, grešku u koracima i obitava tu radi obitavanja, posramljen i prevaren.

Povratak je uvek težak i nemio korak i zato se češče pribegava novom begu. U neku veću daleku metropolu, još svetliju i još prijemčiviju za zaradu. Te metropole su za razliku od ove srpske, prave svetske košnice u kojima med spravljaju na milioni malih trudbenika iz svih krajeva sveta, sa svojim navikama i mirisima, odeždama i jelima. Sarme se susreću sa pili-pilijem, pasulj sa čili kon karnijem i tako redom, sve se jede, nosi i svako u sebi nosi svoju priču, svoju muku, tiho, stisnutih zuba, dok ih ima, šišteći ponekad dok sniva ... Kako to obično biva.

Neki drugi ljudi iz te daleke metropole isto tako svoju provinciju, i to baš onu sa početka teksta gledaju kao jednu lepu, udaljenu, pasivnu sredinu, dovoljno dobru za povučene slikare i izgubljene pesnike. Opet, kako i naše vreme nosi svoje breme, uviđa se i u malim i u većim metropolama potreba za „pravim životom“. Taj pravi život nosi i druga imena: izvorni, autohtoni, povratak prirodi, ravnoteža u življenju itd.

U stvari, veliki proces urbanizacije, započet tokom „trideset slavnih“ širom kontinentalne Evrope, kada je potreba za obnovom ispraznila sela i napunila varoši, iscrpela iste devedesetih u korist metropolica i metropola i opustošila sav prostor van metropola od početka dvadeset i prvog veka do danas doveo je do kulminacije. Nove informacione i komunikacione tehnologije su suzile prostor i približile ljude.

Sa jedne strane, uviđa se potreba za novim „odnosima“ u svetu: ljudskim, društvenim, nacionalnim, nadnacionalnim, korporativnim, većina i manjina i već odnosi svih i svega sa svim i svačim. Stari svet je definitivno nedorastao za pronalaženje rešenja za 7 milijardi ljudi, tokom ovog veka na planeti. A prostora praznog, bar u Srbiji je mnogo. I zove se provincija. Danas i te kako pežorativno ime. Neki ga se i stide. Asocira na miris balege, na jutarnje sveže mleko, na pečen hleb u furuni, na slatko i rakiju, slaninu i proju, luk i podvarak... Miriše na dedu i babu, strinu i tetku ... (imaju i oni svoj ljudski miris, različit od onog stranog u velikim metropolama).

I neki novi ljudi kojim kao i uvek uviđaju, pre ostalih, da je samo potrebno promeniti neke navike. „Nametnute“ navike. Vratiti se na početak i otpočeti novi ciklus. Negde u prirodi, sa prirodom, dalje od huke i talambuke kao neki stranci koji sa porodicom naseljavaju zapuštena srpska sela, rade i stvaraju, dok još neki domaći „seljani“ kao nekada indijanci pred ogledalcima španskih i portugalskih kolonizatora, zavisno gledaju u svetla „velegrada“ i za leđima ostavljaju to „mrko zlato“, zemlju koja hrani i koja će biti sve potrebnija milijardama ljudskih bića.

Dragan Pajović