Pruži mi ruku

Da je ova zemlja već odavno podeljena na partizane i četnike, komuniste i rojaliste, ateiste i vernike, urbane i seljanu odavno je poznato. U poslednjih nekoliko godina dobili smo još jednu stvar koja nas deli, u kojoj se reči ne biraju a polemika je toliko žestoka da prelazi granice pristojnosti i dobrog ukusa. Srbija se podelila na onu „nastranu, bolesnu, potplaćenu“ homoseksualnu i onu čednu, zdravu, normalnu, porodičnu i patriotsku heteroseksualnu zemlju. Kao da nije dovoljno stvari u kojima se međusobno razlikujemo, pa nam je samo zafalila i još jedna - da vodimo računa ko sa kim leže u krevet i šta u njemu radi. Odjednom se ovakvoj zemlji, u kojoj je polovina stanovništva nepismena, gladni građani svoje stomake pune indijskim i turskim serijama, gde je smrtnost od karcinom medju najvišima u Evropi, gde su novčanici sve tanji a jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju sve dublji, u zemlji gde sit gladnom ne samo da ne veruje nego ga i tlači za platu od 200-300 eu, najveći i gotovo nerešiv problem je održavanje Parade ponosa. Ulje na vatru doliva bukvalno svako, sa svih strana pojačavajući požar koji preti da uništi i jednu i drugu stranu, jer uzavrelih strasti u tom opštem izgaranju, dokazivanju ko je u pravu i jedni i drugi su zaboravili da su - ljudi. 

Predstavnici LGBT populacije, vešto mašu zastavama Evropske unije i SAD, smatrajući da im je podrška sveta najvažnija u borbi za ostvarivanje njihovih prava. Možda i jeste, jer kada vide zastavu duginih boja u rukama američkog ambasadora i

Premijer i ministri ućute gutajući knedlu napravljenu od glasova koje su pokupili na poslednjim izborima. Jer, glasove su (uglavnom) dobili od one druge, porodične Srbije. Od ljudi koji čine vlast čujemo tek po koji stidljivi komentar i izgovor, a jedino se osmeli da glasno izgovori ono što misli nasmejani domaćin egzotičnog nadimka gradonačenik Jagodine gospodin Palma. Glupost njegovih izjava je prosto nemerljiva i svako zdravorazuman se postidi kada čuje šta dotični gradonačelnik, domaćin i seljak izgovori. Oni drugi, koji se ne udubljuju u celu priču, a da su ima stavovi i shvatanja približni dotičnom gospodinu, oduševljeno prihvataju i slepo veruju u sve, jer ko sme da pljuje po svetoj srpskoj tradiciji, gde je muškarac domaćin i ništa drugo osim toga?

A možda i hrabrost da on i njemu slični izgovore sve što izgovore ne leži toliko u njihovom junaštvu, koliko u tome da potvrdu svojih stavova dobijaju od institucije kojoj se u Srbiji posle Vojske najviše veruje – Srpske Pravoslavne Crkve. Netrpeljivost koju Crkva ( uglavnom po službenoj dužnosti) pokazuje prema LGBT populaciji je u maju, u ono vreme gotovo biblijskog potopa u Srbiji, kulminirala do potpunog apsurda. Jer, ako je Bog uništio Sodomoru i Gomoru zbog razvrata koji su činili njihovi stanovnici, zašto ne bi pustio potop na Srbiju, te podavio malo naroda, uništio živote mnogima, od siromašnih stanovnika napravio još veću sirotinju, i to sve zbog šake muželožnika? Naravno da je moguće. Ali, neusaglašeni u onome što javno govore episkopi SPC su proširili delovanje Božijeg gneva i na svaki deo Evrope u kojem je pala makar i kap kiše, a glavni krivac je ona bradata žena koja/koji je pobedila/o na Eurosongu. I možda bih ja, a verujem i dobra većina mogla da prihvati ovakve izjave velikodostojnika SPC i svrsta ih u kategoriju „Pričam ovako jer tako moram“ da nije problema i afera koji već dugo godina potresaju Crkvu.

Sasvim je jasno da ni patrijarh ni episkopi neće da blagosiljaju učesnike Parade ponosa, ali je nemoguće da ni oni, a ni građani ove zemlje ne vide slona u staklarskoj radnji. A da smo videli , jesmo. Jer gay snimci episkopa Vasilija Kačavende su po broju pregleda gotovo dostigli one u kojima Severina pije šampanjac. Seve se posle toga dobro udala, a Kačavenda je samo otišao u penziju. Realno, čovek se umorio. Od svega.

Izjava patrijarha Irineja u kojoj on prava LGBT zajednice izjednačava sa pravima pedofila, na žalost, nekako ima smisla kada on to izgovori. Jer, ko bolje zna o pravima pedofila od njega i episkopa SPC, kada je slučaj episkopa vranjskog Pahomija zaboravljen u nekoj fioci samo zastareo, ostavljen tek tako, da ga prekrije prašina i pojedu arhivski moljci? U vreme kada je seksualno iskorišćavanje bogoslova od pomenutog vladike Pahomija punilo i novine i policijske dosijee, Crkva je izdala jedno šturo saopštenje... i ništa više. Niko nije ni očekivao da će vrana vrani oči da izvadi, ali ni to da će ovaj noj samo dublje da nabije glavu u pesak. A upravo se to desilo, bilo pa prošlo, puj pike više ne važi. Izgleda da vladike SPC ipak najbolje shvataju ovozemaljsku prolaznost u kojoj „rđa i moljac izjedaju“, čak i dobro čuvanu policijsku dokumentaciju.

Za svađu je uvek potrebno dvoje. Da predstavnici LGBT populacije nabijaju prst u oko ovom narodu i to je tačno. Organizovanje svih manifestacija ove nedelje poprilično košta, a tribine, projekcije filmova, izložbe i ostali događaji neće mnogo da promene svest ljudi u Srbiji jer, ako izuzmemo nekog EU gosta svi ostali dobro znaju o čemu govore i nepotrebno je da objašnjavaju jedni drugima. Umesto da naprave iskorak ka onom delu svojih sugrađana koji ne razumeju, koji se boje ( makar ti strahovi bili potpuno neosnovani) oni ostaju jedni sa drugima, ušuškavajuči se u svom malom krevetu istomišljenika. Ovo jeste Balkan i ovo jeste Srbija ali koeficijent inteligencije ovog naroda ipak nije na donjem minimumu. Samo bi lepim primerom trebalo pokazati da LGBT populacija jeste deo ovog društva i da je kao takva i socijalno odgovorna. Teško je razgovarati sa gladnim čovekom, trebalo bi ga prvo nahraniti, a baš tu, na nivou međuljudskih odnosa zakazali su predstavnici LGBT populacije. Novac iz stranih, državnih i privatnih fondova koji je potrošen za organizaciju parade ponosa mogao je pred ovu kišnu jesen i izgleda hladnu zimu da ugreje i nahrani sirotinju koje je u ovoj zemlji sve više. Sumnjam da bi napaćeni građani odbili takvu pomoć. Ruka koja daje se ne odbija, jer pokazuje ljudskost bez obizira na to čija je, hetero ili homoseksualna.

A ta ljudskost svima nama najviše nedostaje. Jer, na koncu, svi smo isti. Bez obzira na razlike, svi smo mi ljudi, sa svim dobrim i lošim osobinama. Da li je u nama klica života koja nam je data od Boga, ili samo koincidencija hemijskih reakcija sasvim je sve jedno, jer odavno smo jedni pored drugih. Odavno se smejemo istim ili sličnim stvarima, nadamo se, patimo i plačemo. Niko ne očekuje da svi stojimo na istim navijačkim tribinama, ali to ne znači da treba da tučemo jedni druge. Različitost je lepa i trebalo bi je iskoristiti, da krenemo svi zajedno napred, manje optužujući jedni druge. Da shvatimo da ono što ne volimo ne treba da nas plaši, da iskoristimo svaki dan slaveći život u zajedništvu i miru. Da stanemo jedni ispred drugih, bez obzira kakava su naša najintimnija ubeđenja, pružimo ruku jedni drugima, a da u njoj nije ni kamen, ni krst niti zastava duginih boja. U opštem haosu vremena i zemlje u kojoj živimo, zaista smo zaboravili da budemo ljudi.

Nebojša Stefanović