Put

Sedela je uvek preko puta mene, gledala me pravo u oči i non-stop pratila pogledom moje pokrete. Nikada nije imala pribor za crtanje, a crtala je sjajno. Kada je pre nekoliko nedelja, na početku školske godine, došla u osmi razred, već na prvom crtežu nametao se neverovatan talenat i mašta. Naravno da sam je odmah pohvalila i dala, kao nastavnica likovnog, oduševljenu podršku. Gledala me je i tada, pravo u oči, sa prelepim osmehom devojčice koja retko dobija pohvale.

„Nemaš papir?“ rekoh po navici.

„Nemam!“ reče ona, strpljivo čekajući moj sledeći potez. Odnekud izvukoh čist papir i pružih joj.

„Nastavnice, ovo mi je poslednji čas likovnog u ovoj školi... Idem u drugu školu!“

„Stvarno?! Pa, zašto?“ rekoh iznenađeno.

„Idem u drugo Prihvatilište, u ovom je grozno... Maltretiraju me domci, ne smem uveče da se vratim sama, ali i kada nisam sama, stalno nas tuku!“

„Pobogu, jesi li to prijavila vaspitačima?“ rekoh, očekujući neki pozitivan odgovor.

„Jesam! Saslušaju me i kažu da će to zaustaviti, ali ništa se ne menja! Ne tuku samo mene, tuku i druge...“ ne obarajući pogled reče.

Sad mi je već bio neprijatan taj pogled koji je tražio nešto od mene. Gutam knedle, prepoznajem tugu, bol, ali i čudnu ravnodušnost… Ređaju se slike, nešto bih da kažem, ali ne znam šta. Gledam je, lepa Romkinja, uredna, krupnih očiju, visoka, nežna kao breza.

„Bila sam ja u hraniteljskoj porodici. I ti ljudi su me tukli. Pretili su meni i mom bratu i sestri ako se bunimo da će nas strpati u Dom i da će nam tamo biti još gore! Njima je bilo važno samo da uzmu pare zbog nas. Izbacili bi nas napolje, ponekad i gole... Samo da nas zastraše, zatvarali u podrum, stalno pretili... Zato sam sada u Prihvatilištu!“

Dok mi je to pričala, crtala je predivne oblike: kuću, zmaja iznad kuće, oblake kao pamuk, drveće sa prelepim krošnjama, jesenje lišće, ptice u letu i mnoštvo detalja divno izvezenih po toj bajkovitoj kompoziciji. Kakav talenat!

„Možda ću otići kod sestre u Švedsku, ili kod tate i njegove nove porodice… Ne znam, šta mi je bolje?“ i opet odlučno ulovi moje zenice, kao da je očekivala od mene odgovor.

„Znaš“, rekoh joj, „kako god odlučiš, moraš da imaš na umu da je tvoje obrazovanje najvažnija stvar na svetu, molim te, nemoj to nikada da zaboraviš, potrudi se da sama sebi pomogneš tako što ćeš biti, znanjem i umećem, slobodna da sama odlučuješ o svom životu!“ O, Bože! Rekla bih joj još mnogo toga, ali ne znam da li imam snage i reči, zato odustajem… Čulo se zvono za kraj časa.

„Dolaziću da Vas obiđem, nastavnice!“ reče, kao da me je pitala da li sme.

„Naravno, obavezno!“ rekoh. „Dođi da te zagrlim, mila“, progovorih, najzad, svojim srcem. Poletesmo jedna drugoj u zagrljaj. U momentu mi se stvorila slika kada sam kao mala grlila moju Trešnju. Devojčica je drhtala kao to drvo, a ja sam joj šaputala reči podrške i ljubavi. „Budi jaka, molim te, ne odustaj od crtanja, jako si talentovana i divna devojčica, ne daj se, nemoj dozvoliti da te išta slomi! Želim ti puno sreće!“

„Ne brinite! Potrudiću se! I dolaziću da Vas obiđem!“ reče, udaljavajući se od mene sa istim onim odlučnim, magnetnim pogledom, koji je pio sa mojih očiju svu ljubav i poštovanje. Ja sam joj samo odmahnula rukom, nadajući se da nije videla suze koje su se slivale niz moje lice, saginjući se da dohvatim nepostojeću stvar ispod mog stola, kako me drugi učenici ne bi videli kako plačem.