Rat simbolima

Ove nedelje najmučniji i najjači utisak ostavile su mi dve vesti: jedna sasvim sveža, koja se odnosi na užasan, krvavi napad na redakciju lista "Šarli Ebdo". Druga, koja govori o dečaku Ajmenu, detetu azilanata poreklom iz Iraka. Obe objedinjuje nekoliko pojmova koji se prepliću, dominiraju u obe, iako sasvim različite, priče. Religija, islam, netolerancija, mržnja, identitet, sukob, rat.

"Šarli Ebdo" ima dugu tradiciju poigravanja sa religijskim, nacionalnim, korporativnim i političkim simbolima. Ponosni na svoju nekorektnost, smatraju da sloboda govora počiva na slobodi kritike, satire, na slobodi da se bude brutalan, neumeren i opscen.

Ništa, apsolutno ništa, nikakva obida ili praćka direkt u oko ne može ni izdaleka da opravda ubistvo. Gledajući, međutim, dostojanstvene povorke ljudi koje u Parizu noćas izražavaju svoj protest protiv nasilja; prateći društvene mreže kako vrve  "Je Suis Charlie" fotografijama, imam pomešan osećaj podrške i straha. Čini se, naime, da se opet apostrofira ne islamski ekstremizam, nego islam uopšte, kao arhineprijatelj. Budi se sekularno-krstaški pokret - oksimoron po sebi - ujedinjen u mržnji protiv Drugog, koji se na svakom koraku vidi kao dijametralno različit, kao suštinska opasnost po evropske i/ili zapadne vrednosti, čak i kada je rođen u srcu kakvog velikog evropskog grada, kao druga ili treća generacija imigranata.

Islam je suprotstavljen i hrišćanstvu koliko i ateizmu ili antiteizmu. "Oni" su uvek zatucani, ekstremisti, na pogrešnoj strani, surovi, bestijalni, zavedeni, "oni" su uvek drugi, inferiorni, drugačije boje kože, drugog boga, drugih običaja, drugih navika, drugih vrednosti u odnosu na nas. Njihova vera je slepa i nerazumljiva, njihove žene su robinje, iznajmljene materice u službi Alaha i proroka Muhameda, oni se množe i naseljavaju planski, sistematski podrivajući staru gospođu Evropu, koju moramo spasavati od pošasti. Oni, drugi - svi su isti: mržnja ne poznaje mogućnost da bi među njima mogle postojati krupne, ali i suptilne nijanse; da bi oni mogli imati različite političke ideje i poglede na svet, različit stepen i oblik religioznosti, od ekstremne i krvavo formalizovane, do sasvim labave i neobavezujuće, koja jedva da pokriva pitanja nacionalnog identiteta ili porekla. Drugi su oni od kojih treba zazirati, kojih se treba kloniti čak i kada su punopravni, u formalnom smislu, građani narečene države, jer se ne zna kada će se u njima probuditi ta, gotovo genetska, inherentna zla žica, kao da je religioznost i izbor religije urođena, a ne stečena osobina. 

Kada se ljudi, bežeći iz domovine - verovatno od slatkog života , suoče sa mržnjom, zidom, neprihvatanjem, nerazumevanjem, kada država jednu narastajuću grupu ljudi odbija da integriše i podgreva starosedelački elitizam i  netoleranciju, tu stvari vrlo lako izmiču kontroli. Ono što je delovalo kao tanka nit svesti o poreklu i verovanje u višu silu ili  sudbinu, ojačava se i doživljava kao pitanje lične vrednosti i identiteta, superponira i radikalizuje, jer čoveku je neophodan - kao voda, kao vazduh - osećaj da je nešto njegovo, da negde pripada; osećaj svrhovitosti i smisla.

Posredi je rat simbolima: karikatura koju je "Šarli Ebdo" negovao i jeste sublimacija pojava ili osoba, do ekstrema, do stereotipa; to i jeste suština karikature, u tome i jeste njena moć. Zato teroristički napad nije usmeren na stvarne nosioce političke moći i uticaja: usmeren je na one koji se igraju simbolima identiteta; pa je u tom smislu i on jedan groteskni, i u tome još užasniji, simbolički čin.

Od ratova simbolima koristi imaju samo oni koji od sukoba identiteta, segregacije, do rata, profitiraju; a to su sami ekstremistički pokreti na obe strane, političke partije desnice,  grupe koje u imigrantima vide krivce za ekonomsku krizu i rast nezaposlenosti, trgovci oružjem, kapitalisti u potrazi za jeftinom radnom snagom. Za njih je sukob pitanje opstanka: neophodno je pronaći, radikalizovati i ogoliti do besmisla idealtip neprijatelja i reći: "Evo, ovaj vam je kriv. Njega mrzite. Njega ubijte. Protiv njega se bunite, njega proterujte."

Priča druga: bračni par Iračana, žena sa bebom u trbuhu, bežali su od nasilja, bede i straha i tražili spas negde na Zapadu. U Srbiji su se našli kada je žena bila već u sedmom mesecu trudnoće; posle muke da se dokopaju Bogovađe usledio je  prevremeni porođaj, bebu smeštaju na beogradski Institut za neonatologiju i daju joj veoma male šanse da se oporavi. A otac, nesrećnik sa grozničavim sjajem u očima, zavetovao je direktora Centra za pomoć i podršku tražiocima azila, da bebu čuva ako preživi - ili sahrani ako umre. On i majka moraju da idu, sa trgovcima ljudskim životima koji treba da ih odvezu nekud dalje.

Ajmen - to su mu ime dali -  preživeo je, i ojačao u hraniteljskoj porodici. Uskoro treba da se ponovo susretne i ujedini sa roditeljima, koji su dobili azil negde u zapadnoj Evropi.

Azilanti su i kod nas nailazili na netpeljivost i otpor. Ajmen je imao sreće - da njegovu mamu neki dobar čovek doveze do bolnice, da preživi, da ga dobri ljudi odgaje, da se dobar čovek zauzme za njega; imao je sreće da naiđe na ljude kojima ne smeta njegova kudrava kosa i ugalj crne oči.

Ako bude imao sreće, i u novoj domovini videće ga pre svega kao čoveka, a ne kao Drugog, kao pripadnika "te religije koja propoveda mir i toleranciju", kao pripadnika "tih koji su ovde došli da se množe i uzimaju nam hleb". Možda će biti sasvim neupadljiv Francuz, Nemac, Šveđanin, Belgijanac. Možda će mu pričati da su ga spasli neki dobri ljudi, tamo, u maloj, dalekoj Srbiji.  Možda nikad neće naučiti da mrzi. 

Iva Radović