Selo hvali, al` u gradu živi

Da, naravno, sve je tako, nema šta da se ospori.  I sve je na svom mestu; idealna slika savršenog života, osim... Osim što se, shvati čovek brzo, od cvrkuta ptica ne živi, niti od šuškanja lišća pod nogama, a onda seoska idila prestaje da postoji, pa se glave okreću u pravcu grada, vreve i žurbe na koju njegovi stanovnici neprestano kukaju, naročito oni, tek pridošli.

Ako izuzmemo zdraviju životnu sredinu, kao najčešće navođenju prednost života na selu, spisak istih, ni nadalje, ne bi bio dug, je stvar je vrlo jednostavna i svodi se na nepostojanje uslova za zadovoljenje potreba stanovnika sela u društvenom, ekonomskom i bilo kom drugom pogledu.

Ne, nemojte mi, molim Vas pričati o proizvodnji zdrave hrane i uštedi troškova na osnovu toga što ljudi  u selu ne kupuju hranu na pijaci!

Ne kupuju je, tačno, ali ni prevoz do grada ne plaćaju paradajzom i paprikom, nego novcem. Istom tom tvorevinom, zvanom novac, plaćaju struju, internet i sve ostale troškove. Istina, da, dobro se jede u selu, naročito u vreme praznika, ali dobro se i radi, ako ćemo pošteno.

Najveća prednost sela je, slobodno mogu reći, u vreme izbora. Onda počinju ulaganja u puteve čiji kvalitet je takav da jedva dočekaju sledeće izbore (slučajno ili namerno-ne bih znala reći); počinju priče o izvozu poljoprivrednih proizvoda, o ulaganju u tu oblast... U tom periodu, dakle, grad pada u drugi plan, jer se računica svodi na traženje prostora za manipulaciju, računajući na niži IQ stanovnika sela. (čitaj: „Šta oni znaju, seljaci, bre.“)

I tako se jedna te ista priča vrti uz krug decenijama, a možda i duže. Ulaganja u selo ne treba svoditi isključivo na poljoprivredu, jer se stanovništvo ne mora nužno time baviti. Niti stočarstvom, a ni bilo kojom srodnom delatnošću, bar ne na način na koji smo navikli da vidimo. Zašto bi vlasnik mlekare u nekom selu u Srbiji bio, recimo, Belgijanac, kad se i našim ljudima mogu obezbediti uslovi poslovanja istovetni onima koje dajemo strancima?

Takođe mislim da je turistički potencijal sela veliki, s obzirom na broj crkava brvnara, arheoloških lokaliteta, spomenika i mnogih drugih obeležja, o kojima država baš i ne vodi računa, niti preduzima bilo kakve mere da se taj potencijal iskoristi i sačuva.

Potreba za vrtićima, ambulantama, šalterima banaka, kao i potreba za čistom životnom okolinom, dobrom infrastrukturom, u našim selima je velika. Zanatske radionice, s obzirom na prostor u okviru domaćinstva, pod uslovom da država stoji iza proizvođača i da je plasman robe obezbeđen, bile bi nešto što bi u velikoj meri doprinelo smanjenju nezaposlenosti. Samim tim, na poboljšanje uslova života i smanjenju broja ljudi koji napuštaju selo.

Zašto neko ne bi živeo tamo gde ima posao, mesto za izlazak, za društvena okupljanja (a da to nije ispijanje piva ispred prodavnice); ako bi imao biblioteku, pijacu, trgovinu, školu?

Iz sadašnje perspektive života u selu, grad je „obećana zemlja“ ma kako se teško živelo. Sa aspekta ljudi u gradu, selo je nešto što se hvali i što lepo izgleda kad se ode na vikend, pa se vrati sa punim torbama, ali se niko ne vraća nazad. Tu dolazimo na onu narodnu: „Selo hvali, al` u gradu živi“, koja je, verovatno, potekla sa sela, utemeljena na iskustvu.