Semafor

Kraljevo je grad koji je, pored mnogih znamenitosti, i otužne činjenice da je potpuo ignorisan od  aktuelne Vlade i njenog šefa, poznat i po tome što je pre par godina u ovom raju besposličara i udomljenih nesrećnika svih prethodnih ratova, oživljena ideja organizovanja omladinskih radnih akcija (ORA). To je ono kad pod modifikovanim soc-realističkim geslom ORA NIJE FORA, omladinci, a i svi ostali, pristanu da šljkaju bez kinte, za udarničku značku i, eventualno, patike ili neki drugi suvenir sa ove apsurdne sprdačine. Ali to nije sve.

Tu, pre neki dan, gotovo neočekivano, a na iznenađenje hronično letargičnih građana kraljevskog  grada, dogodio se još jedan istorijski spektakl. Prvi je bio sada već zaboravljeno otvaranje kenjare (nužnika) na železničkoj stanici u organizaciji tadašnjeg ministra-kapitalca čije je ime bolje ne pominjati iz higijenskih razloga. Za razliku od njega, mislim na spektakl: vrpce, makazice, prasence, lampek...ovaj drugi, sudeći po medijskoj pažnji, a i reakcijama zblenutih građana, mogao bi se smestiti u rang prve bioskopske predstave, sletanja ljudi na Mesec ili otkrića Hiksovog bozona. U Karađorđevoj ulici, nedaleko od mosta koji je Kraljevčanima kupio Kanađanin Glavčić, otvoren  je semafor. Tako je taj spektakl najavljen i upriličen, mada ja mislim da se ovakva čuda tehnike ne otvaraju, već bi prikladnije bilo reći da je ovo tehnološko savršenstvo pred kojim zastaje dah i zamrzava se govance u debelom crevu, pušteno u rad. No, ostanimo pri botovskoj terminologiji, budući da su oni, mislim botovi, ovde u većini. To je demokratija.

I kako već ide u takvim  prilikama, a što nije viđeno od dolaska Broza pre pola veka, kada je teatralno sa terase hotela Turist, mašući ručicom u beloj masonskoj rukavici,  pozdravio građane Valjeva i najavio otvaranje železare, umesto ciglane, okupiše se lokalni zvaničnici da svojim prisustvom uveličaju veliki dan i pošalju u etar krupne reči i nasmejana lica svojih funkcionerskih telašaca. Zapravo, na raskrsnici gde su tek dan ranije završeni radovi (u gradu čiji sredovečni žitelji ne znaju kako izgleda kran, a ni kramp), iz dotrajalih zvučnika zagrme Vangelisova, specijano za ovu priliku obrađena,  pesma Stani, stani Ibar vodo. Odnekud, valjda iz pravca opštine, pojavi se kolona luksuznih četvorortočkaša sa zatamnjenim staklima. Kolona, nalik onoj kakve viđamo na zasedanjima Sinoda, zaustavi se i iz automobila izađoše vidno uzbuđeni čelnici lokalne vladajuće koalicije. Podšišani, fazonirani, u odela utegnuti, pastelnim mašnama zakićeni, uhranjeni, samima sobom zadovoljni i nadasve nekako svečano raspoloženi, kao štiglici na lešini pregaženog mešanca, otvoriše semafor. Razleže se frenetični, gotovo skupštinski aplauz okupljenih naprenjaka. Lokalni pesnik,  čiji portret krasi stepenište lokalne biblioteke, orošavajući suzama svoju sveže štucovanu bradicu, odrecitova specijalno za ovu priliku sačinjenu Odu semaforu. Sa otvorenih prozora okolnih zgrada, sa urolanim petohiljadarkama zakačenim za uvo, razdragano su mahali starčići i starice bacajući na ulicu suzama pofajtane veštačke filadendrone. Zalepršaše i plavičaste zastavice u promrzlim ručicama dečice iz predškolskih ustanova, sa kojih je ozbiljno lice premijera vizionarski gledalo pravo u semafor.  

          A onda bljesnuše svetla, žuto, zeleno, crveno, pa ponovo žuto... Dve babe se prekrstiše, pljuckajući triput preko sendviča sa jajima i rendanim kupusom, umotanih u listove Informera. „Skener ili vanzemaljac?“, radoznalo upita jedan od prolaznika, gledajući zadivljeno impozantnog kolosa na jednoj nozi kako menja boje u istim vremenskim intervalima i bez bilo kakvog vidljivog ljudskog faktora. „Sema-for, je-bote“, odgovori mu ljutito savetnik gradonačelnika za semafore i zebre, sa povelikom knedlom u osušenom grlu. Blicevi su sevali, kao Tesline munje u Kolorado Springsu, po dostojanstveno ozbiljnim facama gradskih otaca i njihove služinčadi. Kamermani lokalnih televizija su se topili poput naprednjačkih obećanja pokušavajući da za večnost zabeleže sliku retke sreće u ovom od svih zaboravljenom gradu. OTVARANJE SEMAFORA-NIJE FORA, pisalo je  na jednom  transparentu koji je svojim negovanim  prstićima mazila mlađana pripadnica podmlatka vladajuće stranke. U svečanim uniformama, sa majicama na kojima je pisalo NIKAD VEĆI BDP klapa naprednih četnika otpeva “Nad Kraljevom živa vatra seva”, a onda uslediše izjave za medije.  

„Ovo jeste praznik za naš grad, ali nemojmo da mislimo da ćemo mi na ovome stati i zadovoljiti se ovom kapitalnom investicijom –semaforom (komada 4) koji će od danas ne samo krasiti Kraljevo, već će da vas podsećaju da mi hoćemo i možemo više i bolje“,  rekao je jedan od zvaničnika bolećivo se udarajući otvorenom šakom po stranačkoj znački na reveru svog markiranog sakoa. A onda je nastavio: „Ja znam da će mnogi zlobnici reći kako je trebalo juri-ti investitore fabrika, zapošljavati mlade, revitalizovati ugašene gigante, obezbediti investicije da se u Kraljevu gradi i da se ovaj grad izdigne iz čamotinje u koju su ga doveli žuti. Ali to je samo propaganda, zli opozicioni jezici i stranačko prepucavanje u službi predizborne kampanje. Mi smo, evo, napravili korak od  sedam milja i  poklanjamo vam ovaj semafor koji predstavlja ne samo izraz naše dobre i napredne volje, već i simbol naše svetle budućnosti koja samo što nije, kako bi to lepo rekao naš jasnovidac i putovođa, oličen u premijeru. Ali, idemo dalje“.

Opet se začu aplauz, pa skandiranje: „Semafor, semafor“ i “Semafore, mi te volimo”. Kanu i pokoja suza emotivnijih naprednjaka nenaviknutih na događaje ovakvog nivoa, a obilno ovlaži i ženski deo publike.

Plačem i ja, ne mogu da verujem, moj grad, moj najdraži grad od kojeg su svi digli ruke, kao da je sam Bog pogledao - dobio je semafor.

I setih se kako je nedavno, a povodom dana Kraljeva (Kraljevdana) na svečanosti  i uručenju nagrada zaslužnim pojedincima i  institucijama, prikazan fim lokalne režimske televizije. Naravno, u publici zvanice i gosti u svečanom raspoloženju, zajapureni, skockani, čak bi se reklo nekako uzvišeni u odnosu na okolnu raju u belaju. Svi uglavnom zaposleni, partijski naravno, uhranjeni, bolje rečeno utovljeni, bezbrižni, puni sebe i onoga u sebi. A na platnu- Kraljevo, da čovek ne poveruje. Sve je tu, ali ničega nema. Ni gladnih, ni otpuštenih, sjebanih po različitim osnovama, ni zakatančenih giganata, raseljenih lica, narodnih kuhilja, ni jednog od 15.000 nezaposlenih, ničega od svega onoga što ovaj grad čini rupom iz koje se beži glavom bez obzira. Vođena veštom i dobro unovčenom rukom rediteljke kamera nam servira pitu od svega onoga što racionalno oko može da vidi, a dabogda ni jedno ne gledalo ono što mi stvarno vidimo.  I tako od materijala za jedan solidan hororčić dobijemo nešto nalik filmčugi iz žablje perspektive u kojoj sve izgleda lepo, grandiozno, veličanstveno i humano, dakako, propraćeno adekvatnim aplauzom i čežnjivim uzdasima oplemenjenih posmatrača (domaćih i gostiju) u očekivanju koktela. Ali objektivni posmatrač je već tada mogao da zaključi da nešto nije u redu, da tu, pored rupe za bazen, tlocrta okamenjenog Magliča i skice stočne pijace, nešto fali. Da, kapirate, fali semafor. I, eto, nama njega – semafora u četiri kopije, vrednih 5.300.000 dinara, na opšte zadovoljstvo građana, političara, vozača, pešaka i svih onih koji se smatraju patriotama i zaljubljenicima u ovaj grad.

I da ne zaboravim, nedaleko odavde, u sedmovratoj Žiči, krunisano je sedam srpskih kraljeva, po čemu je ovaj kraj uglavnom bio poznat nevelikom krugu ljudi. Kako čujem, sada se o Kraljevu priča i u Sidneju, Torontu, Karakasu…, zbog otvaranja semafora, naravno. A građani kao građani, već pišu podneske lokalnim vlastodršcima u kojima traže da im svečano otvore obore, svinjce, kokošinjce, ambare, poljske klozete, pušnice, pa sve do kaca sa kupusom i kačica sa nadaleko čuvenim kraljevačkim sirom i kajmakom. A život ide dalje, vojska bivših radnika kraljevačkih giganata najurenih na ulicu bez kinte, već danima opseda opštinsku zgradu tražeći svoja zagarantovana prava i lovu koja im se duguje za sve protekle godine. Jebe se njima za tehnološki napredak. E, to je već život u svom najgorem izdanju. A semafor, za divno čudo, i dalje menja boje, mada su neki očekivali da će svetleti samo crveno - od stida, naravno, ili bar žuto. Jer, govoriti danas o značaju semafora, mislim da je više nego izlišno, bez obzira na količinu retarda koji nas okružuju, i nije problem u semaforu, problem je u performansu, ako kapirate šta sam hteo da kažem.

A što se semafora tiče, kako stoji u zvaničnom saopštenju za one koji ne znaju čemu ovi uređaji služe, između ostalog piše:  U cilju smanjenja gužve, rasterećenja saobraćaja  i smanjenja rizika i za vozače i za pešake, na uglu Karađorđeve i Ulice Olge Milutinović postavljen je semafor…. Dakle, da se zna, da se ne misli kako je postavljen da bi se neko slikao pored njega kao pored neke lokalne znamenitosti ili spomenika. Što znači da su oni koji su ga otvarali  ipak znali o čemu se radi, a to daje nadu da nam sa takvim kapacitetima bolje sutra stiže, kad god da stigne, ako pretekne neko normalan da ga sačeka.      

Ivan Rajović