Solidarnost

Individualna rešenja pogubna su za svakoga ponaosob. Naizgled privlačna ideja  da se rešavanjem sopstvenih problema prevazilaze stanja za koja ne samo da nismo odgovorni, nego i ne uviđamo koliko su nam nametnuta, i ne samo nama, već ljudskom rodu, samo nas udaljava od mogućnosti prihvatanja proste ideje, kao u krimi priči, ko ima koristi od zločina?

Podela je zločin. Podela na nas i njih. I tako možemo u nedogled... Crni i beli, bogati i siromašni, gladni i siti, ONI i MI. A na srpskom terenu tek, podele su sportske, dinastičke, ideološke, porodične, regionalne, komšijske, verske... Jedno je sigurno. Jedni nameću i podela je njihovo sredstvo očuvanja nametnutog stanja. Drugi trpe. Oni koji nameću svoju snage ne crpe u kvalitetu argumenata, tek u slabosti protivnika koja je konjukturalna, od postanka do danas.

Uzmimo za svetski primer, trenutno najjaču državu, SAD. Ako bi se sve države sveta složile da je izoluju usled hegemonističkih težnji iste i opstanka ostatka sveta, na principima izvornog opstanka i razvitka, SAD bi lagano izgubile svoj primat, a potom i same upale u spiralu podela, na koju i te kako nisu ni danas imune. Ili lokalni primer stranke koja je na poslednjim izborima dobila većinu. Tek preko pedeset odsto od nepunih 60 odsto izlaznosti. Prostije, svaki 3-4 građanin Srbije je glasao za ekipu ljudi koja danas nameće svoju volju i poziva se na te iste birače u tome. Da svedemo na najmanji zajednički imenitelj, nas troje ih ne želimo, ali ih jedan želi. I oni vladaju. Ne svojom sposobnošću, stručnošću, ne daj Bože učenošću ili pameću. NE. Ni mačem, niti ognjem. Oni vladaju podelom i neslogom svojih protivnika. Nedoslednost demokratskog principa i neprimenjenost proporcijalnog izbornog sistema dovela je nametljivu manjinu sa jasnim ciljem da vlada nesložnom većinom.

Članovi nesložne većine, kao što rekosmo, rešavaju sopstvene probleme individualnim nastupima. Kupuju novcem, telom, moralnom i pravnom zaduženošću diplome, radna mesta, pravna akta, nekretnine, prevozna sredstva, materijalna dobra. Time delimično olakšavaju svoju egzistenciju, ali i hrane, podržavaju  sistem podele kojim se nameće vladavina nepravde.

Ne ulazeći u problematiku začetka kapitala koji je u 90 odsto slučajeva, i u Srbiji i van nje kriminalnog porekla, nameće se stav da je svet pred velikom prekretnicom, jer sva važeća pravila, principi i isprobani sistemi su doveli do najnehumanijeg, najmanje prijemčivog za čoveka, neoliberalizma. Iako ne postoji konsenzus o sadržini ovog termina koji je i kroz vreme opstajao, danas se shvata kao multidemenzionalna celina liberalnih poimanja, ili prihvaćenih kao takvih „deregulacije“ tržišta, to jest, tržište mora kroz konkurenciju samo da se menja i reguliše (regulisanje tržišta podrazumeva njegovu elastičnost pod nabojem kapitala), promoviše tržišnu ekonomiju u ime ljudskih sloboda i ekonomske efikasnosti uz progresivno nestajanje društvenog sektora, na uštrb privatnog sektora. Nisu li vam ovi pojmovi nešto poznati? Ako ne iz udžbenika, a ono sa „premijerskih intervencija“ na velikom ekranu TV prijemnika. (I to je problem sa TV-om, što je samo prijemnik, a nikako predajnik. Koga interesuje vaše mišljenje dok može da vam nameće tuđe?!?).

Čemu vodi neoliberalizam, ili kako se još zove u naučnim krugovima, ultraliberalizam ili hiperliberalizam? Analitičari se slažu: povećanju nepravdi i nejednakosti, socijalnom jazu i otimanju, pljački prirodnih bogatstava. Ustanovljen nakon svetske naftne krize sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, a promovisan početkom osamdesetih dolaskom na vlast Ronalda Regana u SAD i malo ranije, Margarete Tačer u VB, poznat u svetu i kao vašingtonski konsenzus, zasniva se na:

• Budžetskoj politici smanjenja javne potrošnje: prosveta, zdravstvo, infrastrukture, smanjenju subvencija
• Fiskalnoj politici koja ne sme da ometa efikasnost korporacija
• Monetarnoj politici baziranoj na fiksnom kursu svetskih moneta
• Slobodnoj međunarodnoj tržišnoj konkurenciji
• Slobodnom protoku kapitala
• Privatizaciji društvenih preduzeća i ukidanju monopola istih u cilju nametanja monopola privatnih korporacija
• Ukidanju  svih mera koje onemogućavaju „takmičarski“ duh korporacija
• Apsolutne bezbednosti  privatne svojine
• Finansijarizaciji ekonomskih odnosa. Ovaj termin je dosta nejasan i mutan, ali u prvobitnom značenju podrazumeva pristup finansijama, kreditima i zaduživanju. Reč je o finansijskom kapitalu (bankarski kapital, kapital osiguravajućih društava i kapital privatnih i korporacijskih fondova) za razliku od produktivnog kapitala, čiji je cilj investiranje.

Koje, kakvo i pod kojim uslovima ostavljam čitaocima na maštu!!!

Ima li rešenja nasuprot ovom cunamiju koji se valja planetom? To svako od nas ponaosob mora da odluči, a uzimajući u obzir gore-pomenuto,“ Individualna rešenja pogubna su za svakoga ponaosob“, ostaje jedna reč. Jedna jedina. Iz naslova teksta. Ako na trenutak pomislimo da...  „Upočetku beše reč“, može se. Mnogo. Ipak i za to je potrebna bar jednodušnost interesa i volje.

Dragan Pajović