Spasonosni lek - I deo

Bela kuga odavno vlada Srbijom. Deca se rađaju, ali ne dovoljno da bi se postigao nivo, makar, i proste reprodukcije stanovništa, jer broj umrlih daleko nadmašuje broj novorođenih. Demografi iznose činjenice koje govore da nas uskoro neće ni biti.

U tom cilju, prethodne Vlade donosile su razne mere za povećanje broja stanovnika, od kojih se neke i ne mogu smatrati merama u pravom smislu te reči. Ustvari, sem one, kratkotrajne, kada se u Nišu stimulisalo zapošljavanje trudnica, Fonda „Treće dete“ i jednokratnih novčanih pomoći, čiji iznos je varirao od opštine do opštine, ne znam ni jednu više.

Da bi se nešto moglo smatrati merom, između nje i posledice, odnosno cilja koji se istom želi postići, trebalo bi da postoji pozitivna uzročno-posledična veza, gde je vreme njenog sprovođenja (trajanja) veoma važan faktor, jer se rezultati moraju pratiti u određenom vremenskom periodu, a kod složenijih problema kao što je bela kuga, to vreme mora biti znatno duže, jer su faktori koji utiču na tu pojavu i mnogobrojni i kompleksni.

Predlogom Građanskog zakonika predviđena je mera finansijskog karaktera, a sastoji se u tome da se porodicama koje imaju troje dece, isplaćuje novčana pomoć, odnosno da majke dobijaju nešto kao platu, sve do punoletstva trećeg deteta. To bi trebalo da stimuliše rađanje dece, iako se ne zna još koja suma je u pitanju, ali biće dovoljno za pelene i mleko. Predviđeno je i postojanje alimentacionih i drugih fondova, čiji je cilj pomoć roditeljima.

Pelene i mleko jesu najbitnija stavka kad je dete malo, i s obzirom na situaciju u državi, ta pomoć dobro bi došla, svakako. Međutim, kako dete raste troškovi života se povećavaju, pa bi, srazmerno tome, trebala i ta tzv. plata majkama da se povećava. Recimo da u budžetu ima novca za to, ali ja ne vidim kako će ova mera podstaći rađanje, čak i u najidealnijim uslovima. Možda grešim?

Takođe, bilo bi vrlo jednostavno kada bi čuvanje dece podrazumevalo samo zadovoljavanje njihovih fizičkih ili fizioloških potreba, a ne i onih drugih, koje zahtevaju mnogo više davanja. Da bi čovek mogao da da ono najbolje od sebe, mora biti i sam zadovoljan, ostvaren, stabilan, a to, opet ne podrazumeva samo materijalnu podršku. U vezi s tim, mnogo bi bolje bilo da se ljudima omogući da rade, kako bi mogli da se oslone sami na sebe i da sami izdržavaju porodicu. Za onog roditelja koji se odluči da bude sa decom, dati mu pogodnosti u smislu fleksibilnog radnog vremena ili mogućnost da radi određeni broj sati dnevno. Ne radi se uvek o zaradi, nego o tome da većina ljudi želi da se, pored porodičnog života, ostvari na još nekom polju.

Privatni biznis, u smislu malih porodičnih radionica, oslobođen visokih državnih nameta i sa robom konkurentnom na tržištu, bi bio jedno od rešenja. Umesto uvoza Kineza, izvozimo naše proizvode, a porez plaćamo srazmerno dobiti. Ujedno radimo, zarađujemo i suzbijamo sivu ekonomiju.

Promena svesti se podrazumeva, naročito poslodavaca, gde je upravo dete smetnja zaposlenju, bez obzira na sposobnosti i kvalifikacije, a neretko je i potpisivanje blanko otkaza u slučaju da žena ostane trudna. I još mnogo stvari o kojima se ćuti.

Značaj kulturnog i drušvenog života je neosporan, pa tako u manjim sredinama imamo situaciju da on praktično ne postoji ili se za to zadovoljstvo uvek mora izdvojiti ono čega nema, a to su vreme i novac, a ako tu dodamo još i život u zajednicama gde obitava više generacija, slika postaje jasnija.

Postoji mnogo alternativa ovim platama majkama, kako su je mediji već nazvali, a o kojima vlast ne razmišlja, jer ne poznaje svoj narod, očigledno. A mnogo je i pitanja koja bi se mogla postaviti i to sasvim opravdano.

Prvo bi bilo, šta se time dobija? Trenutno, dobila bi se gomila ljudi koja bi zbog tih para rodila decu. Tu bi videla šansu za neku svoju egzistenciju i zadovoljenje najosnovnijih potreba. A šta kad najmlađe dete postane punoletno, a majka, korisnik nadoknade, ima recimo, 50 i više godina? Od čega će nadalje živeti? 

-nastavlja se-