Šta krije zgrada bez prozora?

Menhetn krije u svome srcu jednu od najčuvanijih planetarnih tajni. Po uzoru na Kjubrikove građevine, monolitski blok bez prozora, nikad i nikako osvetljen, tmuši usred svetla Velike Jabuke, nedaleko od prve kuće Njujorka, u vrlo otmenom kraju Tribeka, naočigled celog sveta, uzdiže se zgrada, sagrađena između 1969. i 1974. godine koja kontroliše sve informacije na našoj planeti. Projekat IKS je predstavljen građanima kao kontrolna zgrada AT&T operatera čiji je cilj povezivanje grada sa ostatkom sveta u slučaju nuklearnog napada. Ustvari, sve žične i bežične komunikacije u svetu, govori, tekstovi i slike, kontrolišu se i sakupljaju u ovoj građevini koja kao ajsberg poseduje veći deo svoje zapremine pod zemljom nego iznad.

Svakako da se ovi mega moderni špijuni koncentrišu na kontrolu i praćenje javnih i bitnih političkih i ekonomskih ličnosti iz raznih zemalja sveta, članova Ujedinjenih Nacija, Međunarodnog Monetarnog Fonda, Svetske Banke i ostalih organizacija. Praćenje i korišćenje osetljivih informacija koje se vrši iz ove zgrade koja u suštini u njujorškom kadastru i ne postoji, a sve što se o njoj zna je šifrovano ime Titanpojnt, trenutno koristi vlada SAD-a i njen prvi čovek. 29 spratova u ulici Tomas, 168 metara visoke zgrade koju je osmislio arhitekta Džon Karl Varneke, poseduje sve sastojke antinuklearnog bunkera. Zalihe hrane i vode i sopstvenu energiju, a njen najznačajniji program za prisluškivanje nosi ime Mystic i omogućava praćenje 100% informacija u svakoj zemlji.

Nasuprot ovoj organizovanoj špijunskoj mreži koja posluje kao korporacija, za praćenje i upotrebu podataka naših malenkosti postoje druga sredstva i za njih su zadužene manje strukture, zaslužne zanatlije i mala i srednja preduzeća u  poređenju sa Titanpojntom.

A šta se prati i prisluškuje? Mobilni telefoni, Skype, Hangout na Google-u, Whatsapp, WeChat, Line, Facebook Messenger, Viber, BBM itd. Obična mala torba, koju profesionalci zovu IMSI-catcher marke StingRay,  po ceni jedne omanje zapadnjačke plate od 1500€ vam omogućava da, u blizini objekta koji je pod prismotrom ili sa vama ugodne razdaljine, pratite svu njegovu razmenu informacija. I ne samo razmenu, već i da čitate sve što leži u memoriji aparata ( telefon, tablet, laptop, komp...) dok je isti isključen. Ova torba i neke sličnog gabarita i cena prate i sve razmene i interesovanja za fotografije i poseduju pratioca za pratioce, to jest otkrivaju ko se pored vas još bavi praćenjem u vašoj okolini.

Vi sve ovo znate i zato vodite računa da na društvenim mrežama ne razmenjujete ništa lično. Ništa što se tiče vaših najbližih: dece, roditelja itd. u obliku fotografija i zapažanja. Ili se varam? Možda je u pitanju rasprostarnjeni egzibicionizam, narastao na kvascu kompleksa nakon neponovljivih devedesetih kada je nemanje predstavljalo osnovno agregatno stanje prosečnog građanina. I onda u eksces. Neumereno. Do daske, svojstveno podneblju. Pokaži drugima da imaš, hoćeš i možeš. Egzibicionizam slikom i rečju. Da me ima svuda i za svakoga. A o dalekosežnim posledicama ovog infantivnog stava se ne razmišlja. Za to vreme, iz fotografija iskaču aveti potreba i neispunjenja, čudovišta paćeništva i usamljenosti. Đavoli nespokoja i nemira.

Lažni profili na društvenim mrežama vam više nisu potrebni. Jedna savremena, dobro opremljena torba ispunjava sve vaše potrebe. Pitamo se ipak - čemu sve ovo služi? Ko ima koristi od naših navika, od poznavanja naših sklonosti? Samo oni koji bi da nam uvale. K'o neku robu ili nešto drugo. Po potrebi, zahtevu ili želji.

A zgrada bez prozora ali sa ušima ima i u našem okruženju. Možda baš i nisu uvek u pitanju zgrade, ali osoba koje se bave prikupljanjem informacija ili trgovinom istih na svakom je koraku. Od pohlepnih koji to rade zbog novca, preko sujetnih koji bi da se dokopaju nekog položaja, do prevarenih i ostavljenih koji se nečim hrane, nama naizgled banalne informacije, na koje i ne obraćamo računa, da li se neko povezao na mrežu kad i mi, u koliko sati, šta je ko lajkovao ili podelio, sve se kontroliše, čuva i zapisuje.

So, God save the web!

Dragan Pajović