Test(isi) života

Bespuće. Jadnik koji tumara oko kontejnera ne bi li "upecao" svoj doručak. Na televiziji bolji život i srećni ljudi. U frižideru led i po neka "podriguša". U stanu baba, deda, otac, majka, brat i sestra. Zagušljivo je. Zaposlenost u procentima kao moguća "sedmica" na lotou. Džepovi prazni i pored podatka da si završio fakultet. Gledaš u diplomu, svoju, diplomu brata i diplomu oca. Vrednost ogromna i neunovčena. Doručkujete "podrigušu", podeljenu na više komada. A, onda zasednete svi onako porodično i uz hitove ružičaste televizije kroz koje se vrzmaju luksuz, bahaćenje, milioni, Mercedesi, Audi i Kavali... Razmatrate čemu vaša žrtva zvana "škola", kada je tamo neko sa koeficijentom inteligencije poput neskuvanog jajeta glavna zvezda ovdašnjeg trenutka.

I dok tako slušaš i upijaš nebulozu od tekstova i slušaš muziku izmešanu poput lošeg koktela, zuriš u "dopičnjake" ničijih kćerki omađijan. Pogledaš oko sebe. Svi bulje u taj prokleti televizor, čekajući podne kada će poručkati porciju hleba od pre pet dana. U opticaju su dve mogućnosti, a majka razmatra koja je opcija najprihvatljivija za kućni budžet koji trenutno iznosi toliko dinara da ih možete izbrojati na prstima ruku dva člana porodice. Vaga se! Popara ili pečen hleba.

Zbog pregustog rasporeda u kući, odlučim da prošetam tu po kraju i osvežim mozak od napetosti u četiri zida već tradicionalno oronule srpske porodice. Oblačim izbledelu jaknu i navlačim izlizane cipele. U kraju ništa novo. Bar je manje napeto. Odlazim do prvog kontejnera i srećem komšiju koji u ruci drži koru bajatog hleba. Sitno gricka, dok se iz njegovog stomaka čuje glad. Upitah ga šta ima novo, a odgovor dobih bez reči. Sve mi je rekao pogledom. Pogledom koji budi bol koju imam i u četiri zida oronulog doma. Taj dobro znani pogled je pogled mog oca, moje majke, mog brata... To je pogled današnjice i pogled krvavih očiju koji odaje istinu skrivanu u većini domova. Ne reče ništa. Okrenu se i pođe do sledećeg kontejnera. I u njemu nešto nađe. Ličilo mi je na poluispijenu flašu koka-kole. Promrmljah u sebi Dobar obrok! Luksuzan. Ej, koka-kola, brate.

I kako se udaljavao, ja sam bio u sve većem očaju ali i u dilemi da li da protutnjam i ja po nekom kontejneru, možda pronađem nešto odgovarajuće za mene i porodicu. Ipak se ne odlučih za takav korak. Beše me sramota! Ali, čega da me bude sramota! Ništa nisam ukrao. Nikoga nisam ubio, prevario i povredio... Test života, parola "snađi se" i "preživi". Onda shvatih – život me konstantno testira... Još jedan test koji sam možda pao... Beskućnik ga je sasvim sigurno položio i pokazao da poseduje rešenje testa i test (ise) koji život znače!

Predrag Balanesković