U zdravom telu zdrav zloduh.

Sport je odavno postao biznis, veliki biznis. Ako u ovoj našoj zemlji hirurg mesečno zarađuje do 1000 evra, za čitav svoj radni vek uspe da zaradi do pola miliona tih novčanica, a neki teniser za samo jedan osvojeni turnir koji traje dve nedelje inkasira više od jednog miiona tih istih novčanica, znači više no hirurg za čitav život. Nadam se da ćemo se složiti da tu nešto nije onako kako bi trebalo biti. Mnogi će sa pravom reći da nije lako postati vrhunski sportista, ali zar je lako postati prosečan hirurg?

Nekada su u okviru školskog programa postojale razne sekcije koje su bile besplatne za učenike, a i sami prosvetni radnici su besplatno decu učila nekim posebnim veštinama. Danas ništa nije besplatno, roditelji svojoj deci moraju platiti svako veće interesovanje koje ispoljavaju ka bilo kojoj nauci, umetnosti ili sportu.

Prosvetni radnici tako bedno zarađuju, duplo manje od onog hirurga da ne mogu besplatno da se bave usavršavanjem dece, jer njihov, kao i život njihove porodice, jeste borba za opstanak.

Tako da se sportom danas bave pre svega bogati dok sirotinji ostaje da navija za svoje bogate drugare. Verujem da se u deci koja žele da se bave određenim sportom, a čiji roditelji nisu u mogućnosti da to izfinansiraju, još tada javlja određeni bes prema čitavom društvu.

Svakako da postoje izuzeci i da neki sirotan i uspe da se popne na vrh zahvaljujući nekim srećnim okolnostima, ili individualnom entuzijazmu ponekog roditelja, ili prosvetnog radnika, ali to jeste izuzetak.

Mladi ljudi osećaju potrebu da nečemu pripadaju. Ulaskom u određene navijačke grupeveć izfrustrirane mlade usijane glave dobijaju ne samo na važnosti već i mogućnost da dobro zarade. Zarađuje se preprodajom karata za neke ''važne'' utakmice, pružanjem ''obezbeđenja'', transferom iz jednog u drugi navijački klub, ''dobrom pozicijom'' za prodaju narkotika, dogovorom sa strankama u predizbornim kampanjama o davanju glasa baš toj političkoj partiji, iznajmljivanje članstva za pravljenje ili suzbijanje nereda i ko zna čega još.

Znači, pored toga što je sport dobar biznis za one koji se njim profesionalno bave, on je isto tako dobar biznis za one koji profesionalno navijaju.

Zašto je sport danas toliko uplivao u fašizam?

Odgovor je jednostavan, mržnjom se lakše može manipulisati. Tom mržnjom manipulišu pre svega političari, jer imaju višestruke koristi od sporta. Kroz sport dobijaju glasove, upravne odbore u sportskim društvima, kredite kroz sportska društva, koji se baš i ne kontrolišu i koji vrlo lako mogu završiti što u kasi stranke što u ličnom novčaniku, umrežene veze sa sličnima u svetu, gde se ponovo zarađuje prodajom i kupovinom igrača, uticajem na političke protivnike, i čega sve ne, i čega sve ne.

Svedoci smo da se na sportskim terenima i oko njih sve ćešće dešavaju trgedije a tamo početkom 90tih jedan sportski incident je čak najavio početak raspada jedne države u rekama krvi, ovaj poslednji doveo do ubistva jednog mladog čoveka bez ikakvog kajanja onih koji su to ubistvo počinili, da ne nabrajam još i ludilo nastalo nakon meča Srbije i Albanije, govor pun mržnje i prostakluka između Vujoševića i Čovića, Bris Tatona, neodigranu utakmicu između Italije i Srbije...

Nečinjenje onih koji upravljaju sportom na sav fašizam, rasizam, mržnju, kriminal, pa čak i ubistvo jeste ispoljavanje nemoći da se stvari dovedu u red, pa čak i tiho pristajanje na stvarnost kakva trenutno jeste.

Tako će ona stvarnost sutra biti još gora no ova danas i zato, u zdravom telu zdrav zloduh.

Jovica Živanović