Zločin bez kazne i kazna bez zločina?

Kad mislim o zločinu, ja pre svega mislim na one stvari koje svakodnevno činimo sebi i drugima - laži, prevare, podmetanja, krađe, zle misli. Pa čak i one „bele laži“ izrečene iz dobrih namera, manipulacije...

Iz pozicije običnog čoveka, ne mogu a da se ne osvrnem na politiku i crkvu. Koje sve zločine, u ime ovog ili onog, čine njihovi predstavnici, a nama izgleda da prolaze nekažnjeno? Što me dovodi do pitanja - da li zaista postoji zločin bez kazne?

U svima nama tinjaju pitanja o sopstvenim granicama, intimnim ili drugim zločinima bez kazne. Šta je to u čovekovim rukama i koju granicu ne sme da pređe?

U kojim se situacijama čovek oseća kažnjenim, a da nije učinio nikakav zločin?

I šta je to kazna po meri čoveka? Po meri pravde ili prava?

O strašnim zločinima protiv čovečnosti, ubistvima - ne bih da govorim. Čini se da živimo u nepravednom svetu. Mnogo je nevinih ljudi kažnjeno. I mnogo je zla ostalo nekažnjeno.

Trenutno mislim o „sitnim“ zločinima. Šta je to što tera čoveka da ih počini? Ubeđenost da neće biti kažnjeni?

Ja verujem u ravnotežu. Nema zločina bez kazne, ma kakav on da jeste. Samo što kazna nije uvek ni trenutna, ni očigledna.

Zatvor je samo privremena kazna. Ona spoljna. Ako se ne dese suštinske promene u čoveku, zatvor kao kazna nije učinio ništa. I nisu svi zločini kažnjivi zatvorom.

Sve što je skriveno predstavlja strašnu opasnost, koja će kad-tad u budućnosti proizvesti

taj efekat - kaznu. Što kasnije dođe, dublja je i snažnija.

Čovek je slobodan da učini bilo šta, ali moraće da preuzme odgovornost. Ništa ne mora da nas spreči da „ubijemo babu“ kao Raskoljnikov, ali treba da budemo svesni da će posledice uslediti. Nekad nam ne treba spoljna kazna. Imamo unutrašnju. Grižu savesti. Čovek je određen svojom svesti i savesti. Neki i strahom od kazne. A neki nepisanim moralnim zakonima.

U strahu da ne upadnem u filozofske i teološke zavrzlame, na ovu temu, iz kojih se neću lako ispetljati, završnicu prepuštam Kantu:

- Dve stvari ispunjavaju moju dušu uvek novim i sve većim divljenjem, što se više i istrajnije razmišljanje bavi njima: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakoni u meni.

Aleksandra Kivela