Zvuci rodnog kraja

Volim da šetam. Svako ima neki porok, meni je zapala šetnja. Iako obožavam sve zelene površine ovog grada, postoji jedan beogradski park kojeg bi posebno izdvojila. Raskošne krošnje višedecenijskog drveća, šareno dečije igralište, malo zbunjena fontana bez novca unutra, zimzelena i listopadna miroljubiva koegzistencija raznovrsnog rastinja, divne i na momente vijugave šetališne staze ... Manje - više, sve što jedan park, koji drži do sebe, treba da poseduje. Vi ćete mi, naravno, oprostiti što glasno ne izgovaram njegovo ime, to je više, onako, radi uroka, da ne čuje zlo. 

U poslednje vreme sam postala sujeverna. Koje god beogradsko mesto da sam spomenula, bivalo bi razrovano, raskopano, izrešetano, uništeno... Naravno, uobičajeni beogradski park ne bi bio to što jeste da nema kafanu čija bašta duboko zadire u njegovu teritoriju. Po tom pitanju, ni ovaj nije bio izuzetak. Jednog prolećno - milujućeg popodneva, u toku ritualne nedeljne šetnje, do mene su doprli skladni zvuci nekoliko gitara, praćeni panovom frulom i nečim, što je po zvuku, podsećalo na daire. Zaraznu melodiju u ritmu lagane latino rumbe je pratio hor pomešanih muško - ženskih zvonkih glasova. Omamljena muzičkim talasima, prišla sam bliže samom mestu događanja. Prizor je bio nesvakidašnji i začuđujuće lep. Svirači indijanskog porekla, sudeći po živim bojama šalova i marama, verovatno poreklom sa Anda, svirali su veselo i uigrano. Pored njih je okićena cvećem, na nekoj vrsti improvizovanog štafelaja, stajala ogromna slika Bogorodice, zajedno sa nekolicinom parkiranih dečijih kolica. Na travnatoj površini ispred relikvije, žene, muškarci, deca, mlado i staro su se lagano njihali u ritmu melodije i pevali u glas, držeći se za ruke. Strpljivo i sporo su se kretali u krug, izvodeći pri tom krajnje jednostavnu ali interesantnu koreografiju. Ne toliko po boji kože, koliko po crtama lica, razaznavali su se različiti kontinenti učesnika ovog nedeljnog događanja. Radoznali narod, privučen zveckanjem daira i gromoglasnim pevanjem sklepanog hora, prilazio je sa svih strana. Pojedinci su stidljivo pokušavali da uvežbaju korake, sakriveni žbunjem, a oni manje ambiciozni su se ograničili na pljeskanje rukama. Ponešena atmosferom, nisam ni primetila grupu penzionera, koja se izdvojila, sa moje desne strane. Namrgođene starine su prvo potuljeno, a zatim, sve glasnije, dobacivale: „Ua sektaši!“, „Sramota, u sred Beograda!“, „Vide, i decu vrbuju...“ Nekoliko ekstremno nabildovannih i istetoviranih momaka, još uvek znojavih od svakodnevnog vežbanja u obližnjoj teretani "na otvorenom" upadljivo je, odobravajući, klimalo glavama, podižući palac u pravcu razgoropađenih dedica. Čula se, logično, i po neka psovka, proceđena kroz stisnute zube. Raspevana grupa, utonula u trans ponavljajućih nota i pokreta, srećom, ništa nije videla oko sebe.

Ružni incident je primetilo svega nas nekoliko tako da lenjo, sunčano popodne (ipak) nije bilo pokvareno. Ovo bi utonulo u očekivani zaborav da nisam - šetajući omiljenim stazama, jednog dana, ponovo začula egzotične zvuke koji su dolazili sa suprotne strane parka. Radoznalo sam se zaputila ka muzičkom epicentru, radujući se unapred nekom novom i upečatljivom iskustvu. Muzika, koja se jasno čula, ovog puta odjekivala je u orijentalnom stilu, zurle i talambasi su potpuno dominirali celim prostorom. "Marokanci, Tunižani, Turci"...u magnovenju pomislih. Verovatno i oni imaju neko svoje opštenarodno nedeljno okupljanje, šta će ljudi, daleko u tuđini. Približavajući se izvoru naslućenog veselja, postalo je jasno da se sve odvija u bašti kafane, koja je odavno uzurpirala čitavo levo krilo parka. Vireći kroz živicu ograde, umesto beduina, fesova i šalvara, ugledala sam svatove u delirijumu. U toku je velika srpska, mrsna, pravoslavna svadba - konačno shvatih - prizor je bio više nego jasan. U sred kontrolisanog haosa, mlada je izvodila neku vrstu trbušnog plesa, uvijajući se oko mladoženje, no pažnju mi je više privukao mladić, koji je. klečeći ispred muzičara, bacao novčanice u vis. Impresivna tetovaža na mišici mi se učinila jako poznatom. Naposletku mi je sinulo! Pa to je ista ona ruka koja je, preteći, pokazivala na zalutale Inke i njihovu Bogorodicu, spremna da deli neku svoju pravdu. Potpuno omamljen bliskoistočnim zvucima, vlasnik grube mišice uopšte nije ličio na mladića iz parka. Odavale su ga samo karakteristične mastiljave šare po telu. Šta više, izgledao je kao normalan mladić, opijen trenutkom i činjenicom da je kum, možda po prvi put u životu.

Dok sam se udaljavala od svadbenog poprišta, prodorni zvuci i podvriskivanje raspoloženih gostiju me je pratilo sve do glavne ulice.

I dalje često šetam ali simpatične Indijance i njihovu ogromnu Bogorodicu više nisam srela za razliku od razbacanih junoša, koje viđam stalno. Uglavnom vise sa sprava i neumorno vežbaju. Sve u svemu, donekle ih razumem. Situacija zahteva da stalno budu u vrhunskoj formi. Nikad se ne zna kada će morati da se brane zvuci rodnog kraja. Neprijatelj ne spava, malecki Indijanci su samo jedno od njegovih lica.