Društvo

“Svako vreme ima svoje breme, samo ljubav preživljava i ostaje nepromenjena u svom najstarijem obliku-ljubav čoveka prema sebi samom...“

Navikli smo se. Kao i uvek, navikli smo se na gore i navikli smo da je bahatost i odsustvo osećaja za zajedništvo pravilo, a ne izuzetak.

Tokom svog radnog veka imala sam priliku da se družim sa velikim brojem dece. Ali, ima jedna priča kojoj dajem poseban značaj. Nju mi je ispričala devojčica čijeg se imena više ne sećam, ali tuga u njenim očima, dok mi je pričala o svom životu, ostavila mi je zauvek pečat u sećanju.

…ovde nastaje specifična vrsta srbočoveka ili srboljudi koji su izgubili svoje nebeske letačke atribute i sasvim se prizemljili, podsećajući na kokoši koje su nekad, verovatno, bile ptice.

“U prilog stavu o dekriminalizaciji prostitucije može se navesti mnogo toga, a generalno bi se moglo svrstati u jednu rečenicu, a to je da žrtvujemo manje dobro da bi se zaštitilo veće”

Srbija konačno postaje uređena država.

Čemu da se nadamo kad i ono malo mladih autora koliko ih je preostalo bude na kraju odgurnuto od strane države?

Nemišljenje je ono opijajuće stanje u kojem se, konačno, stapate sa okolinom i postajete njen sastavni deo. To je ono stanje u kojem se poistovećujete sa onima koji vas vode, uspešnim primercima moderne Srbije koji bi, da iole misle, još večeras skakali sa Brankovog mosta.

Najtužniji su zgasli, prazni pogledi - Srbija je na bromazepamima i bensedinima, autobusi su mučni, stondirani tranzicioni "Stairway to Heaven". Ili "Highway to Hell".

Kada sam skoro videla na televiziji jedno malo dete, bez majke, kako grca u suzama, shvatila sam da je srce ono najvrednije što čovek poseduje.