Do it ourselves

Naredne godine, ako vremenske, investicione i ostale ovdašnje neprilike dozvole, a osmišljeni plan klizi kao po loju, Srbija će postati uglavljeni delić velike trgovinske švedske slagalice zvane - IKEA. Kako je ceo proces pokretanja ideje i pokušaja njene realizacije, od prikupljanja neophodnih dozvola pa do konačne odluke o datumu krčenja terena, trajao skoro dve decenije, valjalo bi se uzdati da je došao pravi trenutak da se toliki trud upornim Šveđanima i već umornim od obećanja Srbima na kraju isplati.

Strani investitor je kao i ostale inokolege po privrednim ulaganjima, samo stavio prst na zemljopisnu kartu i tako odlučio gde je najbolji teren za 30.000 kvadrata jedne od 380 prodavnica rasprostrtih diljem sveta. Bubanj Potok, mesto drumskog harača blizu prestonice će sticajem okolnosti, a i zahvaljujući građevinskoj kompaniji iz Austrije "Strabag" koja je pobedila na tenderu Vlade Srbije za izmeštanje naplatne rampe, doživeti transformaciju. Kako Vrčinci više ne bi bespotrebno plaćali putarinu, a ostali se u narednih 100 godina bolje povezali sa obilaznicama, kako bi se broj putničkih traka uvećao, a protok saobraćaja na potezu sever - jug Srbije ubrzao, i kako bi pre svega gospodin Ingvar Kamprad, inače vremešni vlasnik Ikee mogao konačno mirno otići u penziju, to će sa 2 milijarde dinara ceo proces biti priveden srećnim krajevima. Finansijski poduhvat će kompaniju vlasnicu koštati nekih 70 miliona evra. Na tri milijarde dolara godišnje zarade, to mu i ne dođe nešto gubitnički, a s obzirom na grickanje noktiju nestrpljivih srpskih potrošača koji su godinama zavideli susedima i ostalom nezaostalom svetu na prodajnim karikama ovog trgovinskog lanca, ulog će sigurno biti brzo i višestruko vraćen.

Pored prodajnog prostora, kupci će moći da računaju i na 1500 parking mesta, dečiju igraonicu, restoran u kome se može odmoriti od spiralnog kretanja, uz solidni prezalogaj. Takođe i na preko 10.000 proizvoda različite namene i kategorija, specifičnih imena izvedenih iz naziva gradova, ostrva i jezera na severu Evrope. Možete sedeti i jesti na nečemu finskom, stavljati garderobu u nečemu norveškom, piti kafu i odmoriti se na krevetu, te dirati kvake na švedskom, sedeti i pisati na nečemu što nosi muška, a kačiti zavese ženskih imena, čiji će dodaci proširiti vaše znanje terminima iz matematike, hodati po "dancima", pokrivati se "biljkama i dragim kamenjem".  Opsluživaće vas 300 skoro nevidljivih, ali uvek predusretljivih i ljubaznih radnika, koji su imali sreće da budu izabrani (kako prvi krug konkursa ovih dana objavljuje) između potencijalnih 100.000 očajničkih prijava za posao do datuma otvaranja, za još očajnijih 200 evra mesečne plate. Skromnost i prilagodljivost naših ljudi je oduvek bila vrlina, a priča se savršeno uklapa i u asketski život gorepomenutog i za primer umerenosti često spominjanog vlasnika Kamprada koji je dobrim trgovačkim njuhom uspeo da izgradi imperiju koju nadgleda iz poslovične, poreski olakšavajuće, ugodne Švajcarske. Najveće bogatstvo Ikee po njegovim rečima u stvari čine njeni (realno slabo plaćeni, ali valjda lojalni) prodavci i zahvalni kupci, zahvaljujući čemu se on sam nalazi na listi najbogatijih ljudi na svetu. Sami Šveđani tvrde da je gospodin Ingvar čovek sa dva lica. Inače, zvanični podaci takođe tvrde da je 80-tih godina IKEA svoje troškove smanjivala korišćenjem proizvodnih pogona u Istočnoj Nemačkoj, kao i angažovanjem nemačkih političkih zatvorenika u vidu jeftine radne snage. Nešto od mobinga i zlostavljanja prijavljuju i Australijanci, dok su neka arheološka nalazišta u Kini i istorijske zgrade u Americi bili uništeni zbog uperenog prsta na odgovarajuće lokacije. 

Što se Srbije tiče, postoje čvrsta obećanja da će ovdašnji kupci kao i svi drugi, imati mogućnost nabavke kvalitetnog nameštaja i svega ostalog po veoma povoljnim cenama. On se inače (dobro za sklone majstoričarstvu) samostalno sastavlja kod kuće. Da li će nam biti desektovane šume za nameštaj ipak izuzetno sumnjivog kvaliteta, to je već pitanje otkrića u neposrednoj budućnosti, ali drvnog potencijala imamo, to (se) sva(ka)ko zna. No, susedi Hrvati tvrde je za istu robu potrebno više platiti u Zagrebu no u Budimpešti, a isto plasiraju i Kanađani dižući glas protiv Amerikanaca gde je opet sve skoro duplo jeftinije.

Ko ne želi da izneveri još uvek dišuću premda klecajuću domaću industriju nameštaja, može poput premijera (obećao zajedno sa kamenom temeljcem) barem da kupi oklagiju i dasku za sečenje. Ako ništa drugo, valja za utehu prošetati i uzeti besplatni katalog. I drvene olovčice!  

Ivana Milojković