Foto: 
Trevor Bashnicik

Dođite, volimo da budemo robovi

Neki mi zameraju što pišem kratko, ali u isto vreme ne i to što pišem jasno. Ali, nisam sklon tome da sebe oblikujem prema drugima tako da ću i sad pisati onako kako meni odgovara.

Čitam vesti ovih dana i u suštini sve isto. Estrada i hronika ali... Ali ima nešto što se ne uklapa u celu tu sliku, štrajkovi. Da, da bilo mi je dosta čudno ali ljudi u nekim fabrikama su počeli da štrajkuju i da ruše tu sliku našeg ekonomskog napretka koji počiva na iluzijama plasiranih u dnevniku...

Ali i dalje se nastavlja sa vestima u koje, iskreno, može da poveruje samo neko ko i dalje misli da je zemlja ravna ploča.

To što ljudi u Kragujevcu štrajkuju odbija strane investitore, a to je bajka za malu decu i nepismene budale, jer su zemlje na Balkanu najjeftinija radna snaga. A zašto? Zato što se ne bune. I čim je štrajk počeo političari išli da smiruju radnike. U sporu između zaposlenih i poslodavca (koja nije poslodavac) najviši državni funkcioneri idu da mole radnike da prihvate svoj jaram i sebi obezbede pune džepove od dogovora sa stranim investitorima. 

Te strane investicije se svode na to da građani preko poreza tim investitorima daju zemljište, daju subvencije i tako ispada da mi plaćamo da oni dođu da im mi damo pare, da bi oni nas zaposlili u uslovima rada poput logora i da onda radimo po satnici za koju više niko živ neće. I tako mi imamo strane investitore koji su više strani, a manje investitori.

Ali, da se vratimo sad na štrajkove u Fijatu, Goši, Gorenju...

Koliko su radnici u Srbiji poniženi govori to da je radnicima Goše umesto zaostalih plata isplaćeno po sto (100!) dinara sa kojima, budimo realni, čovek ne može da kupi ni pristojan doručak.

A, na to država ne reaguje, ali kada je u pitanju Fijat odmah se skače, da nam se slučajno ne naljute kada svet vidi da država nije na strani svojih građana.

Država uopšte ne bi ni trebalo da se meša u sporu između radnika i poslodavaca, a ako već mora onda neka bude na strani svojih građana i tih radnika.

Bilo kako bilo, došli smo do tačke ključanja. Kada se ljudi svakog dana ubijaju, oni koji rade od rada ne mogu da žive, a popularni postaju oni koji ne znaju ni koja reka teče ispod savskog mosta...

U takvoj jednoj situaciji ili ćemo postati poput Somalije ili ćemo svoje tlačitelje poslati tamo gde im je mesto. Odgovor na to koja će od ove dve solucije zadesiti nas je u rukama građana i to svih građana. Ili uzmite svoj život u svoje ruke ili postanite robovi na zemlji svojih očeva...

Komentari

Komentari