Međunarodni monetarni fond gazi sve pred sobom, bez milosti i savesti – II deo

Paula je bila još jedna slučajnost, a njen uticaj će me navesti da učinim one korake koji će promeniti tok mog života. Dok nisam nju upoznao poprilično sam išao u korak sa sistemom. Često sam se doduše pitao što to radim, ponekad se osećao krivim zbog toga, ali bih uvek nalazio način kako da racionalizujem svoj ostanak u sistemu. Možda se Paula dogodila baš u pravo vreme. Možda bih svakako rizikovao i upustio se u nešto drugo, jer bi me moja iskustva u Saudijskoj Arabiji, Iranu i Panami gurnula u akciju.

Moram raditi svoj posao, rekao sam konačno. Paula se nežno nasmešila. "Mrzim ga", nastavio sam. Razmišljao sam o ljudima čije su mi se slike tako često godinama vraćale u sećanje, o Tomu Pejnu i drugim herojima iz revolucionarnog rata, gusarima i graničarima. Oni su stajali na ivicama, a ne po sredini. Zauzeli su stavove i živeli s njihovim posledicama. "Svakog dana mrzim svoj posao sve više."  Uzela me za ruku. "Tvoj posao?" Oči su nam se opet susrele i zadržale se tako. Shvatio sam smisao koji se podrazumevao. "Sebe." Stisnula mi je ruku i kimnula polako. Odmah sam osetio neko olakšanje, samo s tim što sam to priznao.

"Što ćeš učiniti, Džone?"

Nisam znao odgovor. Olakšanje se pretvorilo u defanzivnost. Zamuckivao sam izgovarajući standardna opravdanja: da pokušavam činiti dobro, da istražujem načine kako promeniti sistem iznutra, i - ono iz rezerve - ako ja odustanem neko još gori će stati na moje mesto. Ali, gledajući je kako me posmatra znao sam da je nisam prevario. Čak i gore, znao sam da ni sam u to ne verujem. Prisilila me shvatiti bitnu istinu: nije trebalo kriviti moj posao, već mene. "Šta je s tobom", pitao sam je. "Šta ti misliš?"  Malo je uzdahnula i pustila mi ruku pitajući: "Pokušavaš li promeniti temu?"  Kimnuo sam. "U redu", složila se. "Pod jednim uslovom. Da se vratimo toj temi ponovo jednog dana." Podigla je kašičicu i naoko je posmatrala. "Znam da su neki gerilci trenirali u Rusiji i Kini." Spustila je svoju kafu s mlekom, promešala, a zatim polako liznula kašičicu. "Šta drugo mogu učiniti? Moraju naučiti nešto o modernom oružju i kako se boriti protiv vojnika koji su prošli vaše škole. Ponekad prodaju kokain da bi sakupili novac za zalihe. Kako drukčije da nabave oružje? Oni su u čudnoj situaciji. Vaša Svetska banka ne pomaže im da se brane. Ona ih zapravo i dovodi u tu situaciju." Popila je gutljaj kafe. "Verujem da je njihov cilj opravdan. Električna energija pomoći će samo nekolicini, najbogatijim Kolumbijcima, a hiljade će ih umreti jer su ribe i voda zatrovane kad vi izgradite te vaše brane."

Slušao sam je kako govori s toliko saosećanja o ljudima koji su se suprotstavljali nama - meni - bio je to razlog zašto sam se grčio. Odjednom sam stiskao vlastite ruke. Bio sam veran republikanskoj Americi, ali ono što smo sprovodili tim novim, profinjenim oblikom imperijalizma bio je finansijski ekvivalent onome što smo pokušali postići vojnom snagom u Vijetnamu. Ako je jugoistočna Azija bila pouka kako i vojska ima svoja ograničenja, onda su ekonomisti dali odgovor skovavši bolji plan, a agencije za stranu pomoć i privatni preduzetnici koji su im služili (ili bolje kojima su oni služili) postali su efikasni u ostvarivanju tog plana.

U zemljama na celom kontinentu video sam žene i muškarce kako rade za korporacije SAD - iako one nisu direktno bile deo mreže EHM-a - učestvovale su u nečemu što je bilo daleko štetnije od svega što su teorije konspiracije ikad i zamislile.

Kao mnogi MAIN-ovi inženjeri, ti radnici bili su slepi za posledice svojih delovanja, uvereni kako prodavnice slatkiša i preduzeća cipela ili delova mašina za druge firme, pomažu siromašnima da se izvuku iz svoje bede, umesto činjenice da ih sve dublje uvlače u tip ropstva koje podseća na nekadašnje na plantažama Juga. Kao oni prethodni oblici eksploatisanja moderne su se sluge i robovi udružili verujući da je njima bolje nego onim nesrećnicima koji žive na marginama, u tamnim rupama Evrope, u džnglama Afrike ili u divljini uz američku granicu.

Borba sa samim sobom da li da nastavim u MAIN-u ili da prekinem postajala je pravo bojno polje.

Nema sumnje da je moja savest htela izaći, ali ona druga strana o kojoj sam voleo misliti kao o mojoj osobi iz poslovne škole, nije još bila sigurna. Moje lično carstvo neprestano se širilo; imao sam više zaposlenh, zemalja i akcija na berzi kao što je nabujao i moj vlastiti ego.

Uz zavodljivost novca i životnog stila i povišenog adrenalina zbog svoje moći, često sam se setio rečenice koji su mi rekli kad sam ušao u ovaj sistem: "Kad jednom uđeš u to, nikada više ne možeš izaći."

Danijela Ružičić