Poljoprivreda Srbije u ambisu – II deo

Opšti zaključak je da poljoprivredni sektor i ruralna područja Srbije poseduju značajne resurse, kako u smislu obima tako i njihove raznovrsnosti, što pruža značajne mogućnosti rasta proizvodnje, diverzifikacije proizvoda i usluga i kreiranja novih, inovativnih proizvoda i praksi. Sa druge strane, neophodni su ozbiljni napori u strukturno reformisanje sektora poljoprivrede i ruralnih sredina, u smislu jačanja njihove ekonomske efikasnosti i konkurentnosti na stranim tržištima.

Brojne su prednosti koje moramo više koristiti u budućnosti kako bi mogli da ozbiljno govorimo o razvoju poljoprivrede. Neke od glavnih prednosti su: dobar kvalitet i struktura poljoprivrednog zemljišta, povoljni klimatski uslovi za poljoprivrednu proizvodnju, niska cena radne snage, dovoljne količine kvalitetne hrane za životinje, visoka konkurentnost ratarske i povrtarske proizvodnje na regionalnog tržištu, konkurentnost određenih proizvoda na međunarodnom tržištu, oporavak nekih grana stočarstva, rastući sektor organske proizvodnje, dostupnost stranih tržišta i mogućnost rasta izvoza, dobro snabdeveno tržište inputa, značajni kapaciteti objekata za smeštaj i skladištenje, veliki preradni kapaciteti, značajno unapređenje tehnologija u nekim podsektorima, veliki broj naučnih i obrazovnih institucija, dostupnost sirovina iz domaće proizvodnje, relativno mala zagađenost životne sredine, mogućnosti proizvodnje energetskih useva i korišćenje obnovljivih izvora energije, bogata kulturna baština, itd.

Srbija raspolaže prirodnim resursima koji su raznovrsni i povoljni za različite tipove poljoprivredne proizvodnje. Sa druge strane, usitnjenost poseda, zapuštena infrastruktura, nedovoljna briga o vodotokovima i šumama, samo su neke od manifestacija više decenija dugog investicionog zanemarivanja poljoprivrede. Posebno ograničenje u domenu zaštite i unapređenja stanja prirodnih resursa predstavlja nedovoljna koordiniranost politika, neuređenost legislative (pre svega, vlasničkih odnosa), odsustvo informacionih baza podataka i nedovoljno razgraničene nadležnosti između pojedinih organa i organizacija.

Posebno delikatan izazov politike u narednom periodu je stvaranje uslova za rast veličine poljoprivrednih gazdinstava, odnosno bolje i veće iskorišćenosti raspoloživih poljoprivrednih površina.

U ratarskoj proizvodnji postoji značajan prostor za rast konkurentnosti u domenu unapređenja domaćeg semenarstva, kroz uvođenje šema kvaliteta, razvoj integralne i organske proizvodnje, kao i proizvoda sa geografskim poreklom. Veliki neiskorišćeni potencijal ima i proizvodnja povrća u zaštićenom prostoru, kao i gajenje lekovitog bilja.

Osnovni pravac razvoja voćarstva i vinogradarstva Srbije ogleda se u prilagođavanju tehnologije proizvodnje nastalim klimatskim promenama, uvođenju novih sorti, povećanju površina pod intenzivnim zasadima i postizanje kvaliteta koji odgovara standardima inostranog i domaćeg tržišta. Izrada voćarske rejonizacije, formiranje izveštajno-prognozne službe, obrazovanje proizvođača, uvođenje integralnog i organskog koncepta proizvodnje, uspostavljanje proizvodnje sertifikovanog sadnog materijala i puna implementacija registara u vinogradarstvu i vinarstvu osnovni su preduslovi razvoja voćarstva i vinogradarstva Srbije.

Pravci razvoja stočarske proizvodnje moraju se zasnivati na osvajanju novih tržišta, primeni standarda za objekte za držanje životinja, standarda kvaliteta proizvoda i poštovanje procedura u proizvodnji i plasmanu. Koncentracija proizvodnje osnovni je preduslov za obezbeđenje obima, kontinuiteta i kvaliteta proizvoda. Preorijentacija proizvodnog usmerenja govedarstva, uvođenjem tovnih rasa i sistema "krava - tele", izuzetno je važna za prostore na kojima su velike neobrađene poljoprivredne površine i koja su retko naseljena. Poboljšanje genetike u stočarstvu i ishrane osnovni je preduslov za povećanje produktivnosti, obima kvaliteta i konkurentnosti.

Preduslov efikasne primene svega navedenog je redovna provera napretka u realizaciji postavljenih strateških ciljeva, odnosno prioritetnih područja. Na taj način obezbeđuje se da se na vreme preduzmu neophodna prilagođavanja usled novonastalih okolnosti. Napredak u ostvarivanju strateških ciljeva, odnosno prioritetnih područja sprovodi se procesom evaluacije, kojom se na osnovu odabranih indikatora mere rezultati na promene u ključnim područjima delovanja. Evaluacije ima više funkcija:

1) procenu napretka predviđenih aktivnosti;

2) procenu relevantnosti, efektivnosti, efikasnosti (evaluacija);

3) davanje inputa za prilagođavanje u segmentima gde je to potrebno, kako bi se obezbedilo ostvarivanje ciljeva;

4) analiza razlika između očekivanih rezultata i konačnih rezultata;

5) javno saopštavanje ostvarenih rezultata široj javnosti.

Imajući u vidu da ova problematika zahteva ozbiljan pristup, u narednom tekstu nastaviću sa iznošenjem prikupljenih statističkih podataka u kojima će biti prikazana struktura vrednosti poljoprivredne proizvodnje i rezultata, kao i svim ostalim relevantim podacima bitnih za sektor poljoprivrede.

Danijela Ružičić