Poljoprivreda Srbije u ambisu – III deo Analiza najvažnijih podsektora

Rast konkurentnosti poljoprivrede je zavisan od formiranja efikasnog tržišta koji ne postoji u Srbiji, a koji bi trebao da uključuje širok spektar novih proizvoda, usluga i aktera. Razvoj i unapređenje tržišta u svim njegovim segmentima, treba da doprinese jačanju efikasnosti sektora poljoprivrede i njegovoj sposobnosti da tržištu isporuči kvalitetnu i bezbednu hranu za potrošače. Cilj je da se formira efikasan sistem veza u proizvodnom lancu, koji će garantovati i promovisati najbolje proizvodne prakse i omogućiti efikasno upravljanje proizvodima posle žetve. Savremeni sistemi maloprodaje iz osnova menjaju tehničku infrastrukturu i preduzetničko ponašanje učesnika u poljoprivredno-prehrambenom sektoru. Prehrambeni lanac u Republici Srbiji je u ovom momentu izuzetno fragmentisan i nedovoljno organizovan, kako na strani proizvodnje tako i na strani prerade, sa očiglednim deficitom organa i organizacija za pružanje adekvatne i sofisticirane logističke podrške. Kao takav, on izvesno predstavlja pretnju daljem rastu konkurentnosti poljoprivredno-prehrambenog sektora.

Obaveze proizvođača da se prilagođavaju zahtevima potrošača u pogledu kvaliteta hrane će rasti, posebno sa pojavom novih veleprodajnih sistema čiji zahtevi po pravilu nadilaze postojeće standarde na domaćim tržištima. Stvaranjem uslova za poštovanje zahteva velikih prodajnih sistema, umanjiće se rizik da domaći proizvođači budu isključeni iz ovog rastućeg segmenta tržišta. Nezavisno od odabranog modela prilagođavanja (smanjenje troškova proizvodnje ili povećanje dodate vrednosti proizvoda) neophodna je bolja vertikalna koordinacija i unapređenje postojeće logistike u lancu proizvodnje hrane. Razvojem i unapređenjem tržišnog lanca i prateće logističke podrške, stvaraju se uslovi za ravnopravniji pristup tržištima (roba, kapitala i informacija) svih proizvođača, nezavisno od veličine i tipa poljoprivrednog gazdinstva; olakšava se uvođenje i primena šema kvaliteta, kreiranje inovativnih rešenja i proizvoda, njihovo brendiranje i promocija.

Jasna strategija i politika upravljanja prirodnim resursima od presudne su važnosti za održivo upravljanje poljoprivredom, ali i za dugoročan i stabilan ekonomski rast. Odgovarajući politički okvir i podsticajni programi treba da doprinosu većoj odgovornosti i racionalnijoj upotrebi prirodnih resursa, kao i aktivnijem učešću u sprovođenju aktivnosti vezanih za probleme poljoprivrede i svih njenih podsektora. Tranzicionim društvima, kakvo je srpsko, po pravilu nedostaju jasni politički okviri kojima bi pitanja. U nadležnosti države je da obezbedi uspostavljanje odgovarajućih pravnih okvira, implementacionih mehanizama i podsticajnih mera, te da oni budu koherentni sa preuzetim međunarodnim obavezama. U tom smislu, neophodna je strategija koja obraća posebnu pažnju na reforme koje je neophodno sprovesti s ciljem podsticanja održive poljoprivredne prakse (agroekološke mere, agrošumarstvo, integrisano upravljanje prirodnim resursima, integralna zaštita bilja, plodnost zemljišta, održivo upravljanje vodama, organska poljoprivreda), primenu zakona i propisa za sprečavanje zagađenja, očuvanje zemljišta i voda, kontrolu neselektivne konverzije poljoprivrednog zemljišta u druge svrhe, zaštitu šuma i oblasti sa visokovrednim prirodnim resursima.

Evo da pogledamo obim i strukturu poljoprivrednih površina Srbije:

Zadatak je poljoprivredne politike da formuliše i sprovodi mere i rešenja koja će doprineti poboljšanju efikasnosti. U vezi s tim, država bi trebalo hitno da preduzme niz aktivnosti na unapređenju institucionalnog okvira i podrške svim vidovima poslovnog povezivanja i udruživanja. Državna podrška jačanju proizvodnog lanca trebala bi da se ogleda kroz podršku jačanju kapaciteta i efikasnosti organizacija i njihove infrastrukture, razvoj sistema tržišnih informacija, kao i podršci proizvođačima u oblasti udruživanja, marketinga i upravljanja procesom nakon žetve. Do danas ništa od toga nemamo, niti bilo ko govori o ovome. Zaboravni su i spavaju verujem, ali uskoro će morati biti budni milom ili silom od strane građana Srbije.

Na takvom se mestu nalazi sektor poljoprivrede najbolje govore podaci o uvozu i izvozu poljoprivrednih proizvoda. Pogledajmo kako izgleda spoljnotrgovinski bilans.

Od druge polovine 2008. godine Republika Srbija počinje da se suočava sa negativnim efektima prelivanja globalne krize na domaće ekonomske i finansijske tokove. Efekti krize su se manifestovali najpre u usporavanju, a potom i padu privredne aktivnosti, nastalim kao posledice pada tražnje na domaćem i svetskom tržištu, kao i smanjenog priliva stranog kapitala. Rezultati ovih kretanja ogledali su se u realnom smanjenju BDP-a, zaposlenosti i zarada, dok su sa druge strane rasle potrošačke cene i zaduženosti. Današnje stanje ekonomske situacije je mnogo lošije i zabrinjavajuće.

U daljem dat je taberalan prikaz površina i proizvodnja najvažnijih poljoprivrednih useva u 000 ha.

U sledećoj tabeli možemo videti proizvodnju useva prikazanih u 000 tona.

Govedarstvo je najvažnija grana stočarstva u Republici Srbiji, pre svega, za mala i srednja porodična poljoprivredna gazdinstva. Broj goveda se poslednjih godina kontinuirano smanjuje. Prema podacima redovne statistike u 2013. godini broj goveda bio je 913 hiljada, što je za 6% manje od petogodišnjeg proseka (2008-2012. godine). Kontinuirano smanjivanje broja grla karakteristično je i za muzne krave, čiji se broj u 2013. godini sveo na 429 hiljada i bio za oko 6% manji u odnosu na prethodnu godinu, odnosno za 13% manji od petogodišnjeg proseka. 

Prema rezultatima Popisa poljoprivrede iz 2012. godine, govedarstvom se bavi oko 177 hiljada poljoprivrednih gazdinstava (28% ukupnog broja poljoprivrednih gazdinstava), koja gaje 908 hiljada goveda. Prosečan broj grla po poljoprivrednom gazdinstvu je 5,1. Najveći je broj poljoprivrednih gazdinstava koja imaju jedan do dva grla goveda (49,9%) i oni poseduju 14,8% ukupnog broja goveda. Broj poljoprivrednih gazdinstava opada sa povećanjem broja grla goveda po poljoprivrednom gazdinstvu. Najveći broj goveda se gaji na poljoprivrednim gazdinstvima koja imaju tri do devet grla (36,4%), dok je najmanji broj goveda na poljoprivrednim gazdinstvima koja imaju 50 do 99 grla (5,8%). Iako čine svega 0,15% ukupnog broja, poljoprivredna gazdinstva sa 100 i više grla u svom posedu drže 11,2% ukupnog broja goveda.

Ovčarska proizvodnja u Republici Srbiji ima dugu tradiciju i izraženu regionalnu komponentu. Velika koncentracija ovaca je u brdsko-planinskim područjima (iznad 300 m nadmorske visine), naročito na istoku i jugu Srbije gde su različiti sojevi pramenki najrasprostranjenija rasa. Pored toga, postoji oko 20 lokalnih priznatih rasa. U AP Vojvodini je poslednjih godina tradicionalno gajenje rase cigaja zamenjeno sa virtemberg rasom i melezima virtemberga sa ostalim rasama. Pored njih se sve više koriste i neke savremene tovne rase ovaca, kao što je il de frans. Proizvodnja se zasniva na ekstenzivnim pašnjacima koji nisu pogodni za druge vidove poljoprivredne proizvodnje.  Prema podacima redovne statistike ukupan broj ovaca i koza u periodu od 2004. do 2008. godine je skoro nepromenjen i sa blagim oscilacijama. Prema rezultatima Popisa poljoprivrede iz 2012. godine, ovčarstvom se bavi oko 155 hiljada poljoprivrednih gazdinstava (24,5% ukupnog broja gazdinstava) i ona u svom posedu imaju preko 1,73 miliona ovaca. Kozarstvom se bavi oko 63 hiljade poljoprivrednih gazdinstava (10% ukupnog broja gazdinstava), koja drţe oko 232 hiljade koza. Česta je pojava da jedno poljoprivredno gazdinstvo ima i koze i ovce.

Ukupan broj svinja poslednjih godina ima tendenciju smanjenja. Prema podacima redovne statistike u 2013. godini ukupan broj svinja je bio oko 3,144 miliona, što je u odnosu na petogodišnji prosek perioda 2008-2012. godine manje za 8,3%.  Prema rezultatima Popisa poljoprivrede iz 2012. godine, svinjarskom proizvodnjom se bavi oko 355 hiljada poljoprivrednih gazdinstava (56% ukupnog broja gazdinstava), koja drže oko 3,4 miliona grla svinja. Prosečan broj grla po poljoprivrednom gazdinstvu je 9,6. Najveći je broj poljoprivrednih gazdinstava koja imaju tri do devet grla svinja. Njihovo učešće u ukupnom broju poljoprivrednih gazdinstava koja imaju svinje iznosi 39,8%, a u ukupnom broju svinja 19,4%. Najveći broj svinja (22,5%) se gaji na poljoprivrednim gazdinstvima koja imaju preko 400 grla (0,1% gazdinstava), dok je najmanji broj svinja na poljoprivrednim gazdinstvima koja imaju 200 do 399 grla (2,6%).

A u ovoj tabeli možemo videti kolika je struktura vrednosti proizvodnje u bruto iznosi u izraženom procentualnom odnosu.

Poljoprivredni sektor u Republici Srbiji je u osnovi proizvodni sistem sa malim ulaganjima, u kojem se koriste relativno male količine hemijskih sredstava i drugih inputa. Razlog tome su relativno visoke cene inputa, koji su teško dostupni većini (malih) poljoprivrednika.  Domaća industrija poljoprivredne mehanizacije i mineralnih đubriva neuspešno su privatizovane, što je izazvalo pad proizvodnje i visoku zavisnost od uvoza. Privatizovan je i zatvoren jedini proizvođač kombajna i berača za kukuruz; industrija traktora je u procesu restrukturiranja, a obim proizvodnje je deset puta manji u odnosu na period od pre deset godina. U proseku se godišnje proizvede nešto više od 3.500 traktora, od čega se oko 2.200 izveze, prvenstveno u okolne zemlje, kao i na pojedina tržišta zemalja u razvoju. Sve su to problemi koje ova država mora sistemski da rešava!

- Autor ne dozvoljava preuzimanje nijednog dela teksta bez pisane saglasnosti!

Danijela Ružičić