Privid

U stvarnosti je situacija sasvim drugačija. "Postoji hitna potreba da se promeni evropska politika" je vapaj alarma koji pokreće Filip Legran, bivši ekonomski savetnik Žoze Manuela Baroza i naučni saradnik na London School of Economics. On kaže da od 2000. Nemačka nije pokazala nikakvu stvarnu ekonomsku dinamiku. Produktivnost nemačkih radnika se u istom periodu povećalaza 0.9% godišnje u proseku, što je manje nego  i u Portugalu. Nemački biznis model koji se zasniva na u trajnom smanjenju plata i slabom ulaganju uz ogromnu zavisnost od izvoza došao je do granica svojih razvojnih mogućnosti. Pad privrednog rasta u zemljama sredozemne Evrope i slabljenje kineske ekonomije ograničavaju nemački rast. Danas Nemačka samo izvozi svoju deflaciju u ostatak Evrope.

Uzmimo za primer knjigu Marsela Fraščera, «Nemački privid ». Restrukturisanje duga je jedno od rešenja  da se izbegne deflacija. Logika nemačkog modela je snažna institucionalna rešenost da se spasi jedinstvena valuta. Ali ako nakon decenije stagnacije dođe do promena struktura vlasti u zemljama EU, okretanje čvrstoj i patriotskoj desnici ili revolucionarnoj levici, evro se neće moći sačuvati, niti EU da opstane, bar ne u sadašnjoj formi.

U principu, evropski lideri su više opsednuti štednjom u evrozoni, nego dobrobiti građana EU. A da li štednja obavezno vodi uspehu i da li je uspeh opstanak jedne nadnacionalne structure „coûte que coûte“, što bi rekli drevni Gali, tj. po svaku cenu ili harmonični razvoj velike evropske porodice od Urala do Gibraltara? Ako nezaposlenost ostane i dalje visoka uz niske plate i nizak rast bruto društvenog proizvoda, to nije uspeh . Ako izgubljena generacija mladih ljudi ne može da pronađe posao , to nije uspeh. I na desetine je drugih razloga za hitnu promenu politike.

2017. će biti presudna za vodeću trojku EU. Izbori u Nemačkoj, Francuskoj i referendum u VB neće staviti na ispit samo sadašnje vlade, niti preispitati volju i poverenje,  već će nove elite morati da ponude nova rešenja. I to pod pritiskom rastućih uspeha evro-skeptika. A od toga kako će se „prijatelji“premijera na određeno, snaći u toj novoj konstelaciji zavisi i opstanak unije koja iz dana u dan, sve očiglednije pokazuje svoje pravo, anti-demokratsko i anti-narodno lice. Uzgred, smešan je čovek koji redovno i javno  koristi tu EU-mantru i to treba da mu se kaže. Evro-unijatski političari, od kojih je to čuo, još nijednom od kraja II Svetskog Rata nisu upotrebili kovanicu: „Naši srpski prijatelji“. Koristila se u Evropi u periodu između dva svetska rata. A danas mantru „naši prijatelji ...“ koriste  Francuzi i Nemci koji niti su ikada bili, niti će ikada biti prijatelji, nego su samo rešili da se na određeno vreme ne sukobljavaju vojno, već ekonomski. Za to vreme, "Francusko- nemački par ne radi dobro , a Nemačka gubi strpljenje sa Francuskom [ ... ] " , objašnjava Ulrike Guerot , direktorka Evropske škole za upravu. I to je stvarnost.

A u Srbiji se kupuje vreme. Premijer na određeno obećava „buljitak“  za dve godine. I biće ga, jer čovek drži reč. Pravo u nju. Kada ga dobijemo, objasniće nam da je kriva, EU gorepomenuta trojka što nije sačuvala aktuelnu garnituru i da su krivi ti evro-skeptici što su mu poremetili planove.

I nas niko ne pita da se izjasnimo. Većinski izborni sistem je nametnuo vladavinu mediokriteta, kontrolu medija bez samokontrole obećanja i samokritike nastupa, tako da najlogičnije i skoro bez trunke ogorčenja (a kako biti ogorčeni na sebe same kada smo „navlačivi“), čitamo natpis na zidu: „Bilo nam je bolje kad nam je bilo gore“.

Dragan Pajović