Foto: 
Dennis Jarvis

Destabilizacija Francuske

Levica gubi parlamentarne izbore u Francuskoj 1993. godine. Miteran, po prvi put u istoriji francuske V Republike postaje predsednik koji nudi mandat vođi najjače opozicione stranke, Žaku Širaku. Širak sebi ostavlja manevarski prostor i za premijera u ime stranke kandiduje Baladura. Novi ministar unutrašnjih poslova postaje Šarl Paskva. Zadržavajući za sebe tržište «marokanske trave», pod svoje okrilje stavlja i druge aktivnosti : kontrolu kazina, kladionica i konjičkih trka u frankofonskim zemljama Afrike. Paralelno, Paskva plete svoju ličnu mrežu u Saudijskoj Arabiji i u Izraelu, gde biva počastvovan rangom počasnog oficira Mosada. U istoj vladi, Nikola Sarkozi dobija mesto ministra budžeta i PR-a vlade.  Preko bare, u istom periodu,  Frank Wisner Jr. nasleđuje Paul Wolfowitz-a kao odgovoran za političku planifikaciju u ministarstvu odbrane. Nikome, tada, sa obe strane Atlantskog okeana ne smetaju tesne veze ove dvojice ljudi. Ovaj binom, Paskva-Sarkozi u novoj vladi otvara krizu identičnu onoj od pre trideset godina između istorijskih golista i korporativne (finansijske) desnice. Paskva i Sarkozi izdaju Širaka i zbližavaju se finansijskom magnatu Ročildu. Vrhunac izdaje je 1995. godina, nakon dva Miteranova mandata od sedam godina, dva kandidata desnice, do juče saveznici i prijatelji, Širak i Baladur se sukobljavaju i Žak Širak, zastupnik istorijskih golista odnosi pobedu. Na srpsku nesreću, kako mi je u razgovoru lično preneo svojevremeno General Pjer Mari Galoa, dolazak Širaka na vlast koincidira sa krizom taoca u Republici Srpskoj. Ovenčan oreolom pobednika u bratoubilačkom partijskom ratu i sveže izabran, Širak nije imao, po mišljenju generala Galoa drugo rešenje nego da pokažezube i odgovori bosanskim Srbima. U međuvremenu, za vreme kohabitacije sa Miteranom, premijer Baladur, na savet Vašingtona i Londona otvara vrata pristupanja EU i NATO paktu zemljama istočne Evrope. A za potrebe svoje predsedničke kampanje, Baladur se služi iz crne partijske kase, skrivene u fantomskom duplom računovodstvu, petrolejske grupe ELF. Nakon nestanka direktora ELF-a Etjena Leandrija, trojac Baladur-Paskva-Sarkozi ne uspeva da se domogne skrivenog novca.

Za vreme Širakovog predsednikovanja, isti Sarkozija drži na distanci. Sarkozi se u tom periodu povlači sa javne scene. Diskretno nastavlja da plete mrežu u finansijskim krugovima. U privatnom životu, nakon dobijenog razvoda od prve žene, venčava se sa Sesilijom. Kumovi su im dva milijardera, Martin Bouygues i Bernard Arnaud (najbogatiji čovek Francuske).

Za to vreme, ni svet ne miruje.  Frank Wisner Jr. sa kolegama sprema poslednji akt, uništenje degolističkog pokreta i povratak na političku scenu Nikole Sarkozija. Manipulacija se obavlja u tri čina:

  1. Prvo je skinuta cela rukovodeća ekipa na čelu partije,
  2. Potom je sklonjen svaki potencijalni rival iz redova desnice,
  3. I napokon je uklonjen i svaki potencijalni rival levice za predsednika države.

Na primeru afere tajne videokasete promotera nekretnina kojom su mediji svakodnevno pumpali javnost, pre nego što je isti podlegao teškoj bolesti, imamo uvid u jedan od scenarija manipulacije.  Na nerazjašnjen način, kaseta se našla u rukama jednog od vodećih članova socijalističke partije koji ju je prosledio medijima. (Nikog drugog do «našeg » savetnika, bivšeg osumnjičenog za silovanje sobaricei nekada prvog čoveka MMF-a, Dominik Štros Kana). I videokaseta otvara Pandorinu kutiju. Prva žrtva je desničarski premijer  Alain Juppé, koji žrtvuje svoju političku karijeru da bi zaštitio predsednika Širaka. Ovim potezom, Nikola Sarkozi (sve sumnje o nastanku kasete i nestanku njenog vlasnika su okrenute ka njemu) uklanja glavnog protivnika na čelu degolističke stranke. I ne samo to. U šah poziciji, Širak mora da pristane da svog ljutog protivnika pozove u vladu i postavi ga na mesto ministra unutrašnjih poslova. Sudbinska greška. Sa tog položaja, Sarkozi kontroliše sreske načelnike i službe bezbednosti koje koristi u lične svrhe.

Ubrzo se dešava i sledeća afera. Afera sreskog načelnika Kloda Erinjaka jasno pokazuje način na koji će i u buduće Sarkozi voditi svoje poslove. Ubijeni sreski načelnik Korzike, Erinjak je posthumno mesecima potresao javni život Francuske što mu za života nije uspelo. Ali se zato Sarkozi uhvatio u koštac  sa korzikanskim borcima za nezavisnost. Nakon duže potrage, policija je uspela da uhvati jednog osumnjičenog, Ivana Kolonu, sina socijalističkog poslanika. Mešajući se u poslove Ministarstva Pravde i brišući sve granice uljudnog ponašanja,  a posebno princip nevinosti,  Sarkozi izjavljuje za štampu da je osumnjičeni ubica. I to dva dana pre referenduma o promeni statuta ostrva koje ministar unutrašnjih poslova organizuje na Korzici. Svaka sličnost sa bliskim događajima na našim prostorima kada se u jeku kampanje komentarišu nerešeni kriminalni slučajevi ili se otvaraju zaredom, banalni infrastrukturni radovi je namerna, jer potiče iz iste kuhinje u kojoj se spremaju čorbe koje svi kusamo. Ipak, ostrvski glasači odbacuju Sarkozijev predlog o promeni koji favorizuje mafijaške interese.

A što se tiče sudbine osumnjičenog Ivana Kolone koji se od početka branio nevinošću i protiv koga nijedan materijalni dokaz u postupku nije prikazan, isti se zatvorio u sebe i ćutanjem iskazao svoj prezir prema pravnom sistemu Francuske Republike. Napomenimo i da je od ranijepoznavao Sarkozija, kao i da su im se deca družila. Ivan Kolona je verovatno imao neki nama nepoznati dug i platio ga je ličnom žrtvom. Nikoga nije potkazao, branio se ćutanjem i prihvatio osudu. Na suđenju je Kolona ipak osuđen za ubistvo koje je počinio najmljeni ubica, sklonjen u Angolu nakon izvršenja, gde je odmahzaposlen u obezbeđenju, nama opet poznatog petrolejskog giganta ELF-a. Da bi nam bilo jasnije otkud je sreski načelnik Korzike Klod Erinjak postao meta, treba da znamo da je u prethodnoj funkciji isti obavljao odgovorne dužnosti pri ministarstvu za kooperaciju u Africi za račun Šarla Paskve.

Nastaviće se…

Komentari

Komentari