Fekalni kapitalizam

Ako poverujemo u naučne studije o razvoju kapitalizma, onda ćemo da zaključimo da je njegova pojava aktuelna u 15. i 16. veku, i to na području Evrope. Takva vrsta kapitalizma jedino može da se okarakteriše kao feudalna varijanta, jer su višak vrednosti imperijalističke države prenosile na svoju teritoriju iskorišćavanjem jeftine radne snage i prirodnih resursa.

Svetska kapitalistička privreda zasniva se na temeljima proizvodnje i stvaranju gotovih proizvoda. Od 16. do 18. veka vlada merkantilni kapitalizam, sa učešćem države u osvajanju novih teritorija povlašćenih imperijalističkom svetu. Velika svetska ekonomska kriza u 20. veku stvara velika dva svetska rata i borbu unutar najmoćnijih imperija. Nakon tih ratova, sve više uzima maha neoliberalna varijanta kapitalizma. Hladni rat Srbiji (Jugoslaviji) daje mogućnost organizovanja posebne društveno-ekonomske formacije. Srbija je nakon 2. svetskog rata pripadala „poluperifernoj populaciji“[1]. Kriza sedamdesetih, nefleksibilnost sistema osamdesetih, ratovi devedesetih i pljačkaška privatizacija nakon 5. oktobra zatvara svaku pomisao o utopiji u socijalističkom raju i otvara pitanje pogubnosti takvog sistema na unutrašnju ekonomiju.

Srbija se na ekonomskoj mapi nalazi između Nemačke i Tanzanije, u istoj grupi u kojoj se nalazi Rumunija. Ipak, čini nam se nema države u Evropi koja je na tako surov način uspela da uništi svoju ekonomiju. Politika svake vlasti nije se zasnivala na brzom uključivanju u svetski kapitalistički sistem, već je svoje resurse prodala preko noći i ostavila na cedilu više od milion radnika. To je bila politička ideja kako bi se od novca dobijenog privatizacijom što duže održali na vlasti. Kada je sa novom velikom Svetskom krizom taj komformistički san dece komunizma raspršen, na scenu je stupila „nova“ stranka sa još surovijom idejom neoliberalne varijante, koja se zasniva na dovođenju investitora uz parolu pošto-zašto. Treba dodati i to da su politički plen u novcu koji je dobijen prilikom privatizacije podelile političke strukture koje su i dalje na  političkom vrhu i veoma su uticajne u političkom životu. Jedino nemaju veći uticaj od pape. Nije postojao nikakav politički nacionalni program da se taj novac podeli građanima sa urođenim preduzetničkim duhom. To bi otvorilo veliki broj prozvodnih pogona i uslužnih delatnika koji bi bili u prednosti nad korporacijama koje sisaju krv radničkoj klasi. Sa druge strane, bilo bi manje državnih službenika, jer kapitalistički sistem baziran na apolitičkim pravilima privatnom preduzetništvu daje veću mogućnost za zaradu.

Velike polemike vode se oko toga ko je najzaslužniji za propast srpske ekonomije od devedesetih pa do danas. Mišljenja su podeljena, ali ne može da se izbegne činjenica da, i posle 17 godina od poslednjeg rata u kojem je Srbija učestvovala, ekonomisti-političari nemaju model za prihvatanje kapitalizma. On sad dobija svoj završni deo procesa. Tri grupacije: državni službenici, radnici u velikim korporacijama i radnici u manjim i srednjim preduzećima imaju sve teži i teži položaj, iako su državni službenici u mnogim slučajevima povlašćeni. Oni imaju kakve takve sindikate, političku pozadinu i neformulisano organizovanje posla. Sve u svemu, jedini naziv koji bi danas mogao da ima ovaj oblik kapitalizma je fekalni kapitalizam. Sistem stvara bogate još bogatijima, kreditna zaduženost radničke populacije je sve veća i veća, oni se guše u ovakvoj vrsti kapitalizma, mažući iz meseca u mesec svoje lice kapitalističkim govnima. Što više pokušavaju svojim radom da doprinesu poboljšanju svoje egzistencije, to sve više upadaju u sopstvenu septičku jamu, u mulj i blato u koje ih uvlače samo vlastodršcima znane reforme. Reforme koje nemaju za cilj da uguše bahatost novokomponovanih političkih profitera, već da ubiju i poslednje trzaje radničke populacije. A onda će, kada ona nestane, nakon masovnog iseljavanja mladih Srba, uvoziti nove neme robove: bušmane, apače, eskime i nesretnike iz ratnih područja koji nemaju šta više da izgube.