Igra prestola

Prva asocijacija koja očevidno pogađa posmatrača prateći politička dešavanja na srpskoj jebovetrini nije film, već igra. Igra prestola. Akteri, mitska bića nestaju u borbi protiv drugih mitskih bića, ali se posle Game Over i novog Start, svi oni pojave i igra počinje po ko zna koji put.

Vremenskom nadogradnjom i savlađivanjem nivoa uspeha, nova mitska bića se pojavljuju i uključuju u igru, ali ona drevna i nihovi direktni potomci su uvek tu. Cilj igre se sastoji u ekonomskom jačanju i sticanju uporišta za osvajanje novih teritorija. Ravnoteža razvoja ekonomske i vojne moći je usko povezana sa mogućnostima koja se otvaraju tokom igre i obezbeđuju nova prirodna bogatstva, veštine, sposobnosti i drevne čari koje se najviše koriste za vojna usavršavanja i u borbama.

Jedno od pravila igre je da sami vrlo teško možete da uspete da opstanete na određenom prostoru i vrlo je bitno da se udružite sa drugima, u zavisnosti od potreba, htenja i afiniteta, da osnujete i sklopite vojne saveze ili pristupite postojećima u cilju stalnog ojačavanja. Ako igrate individualno, ignorišući prednosti kolektivnog nastupa vrlo brzo postajete meta halapljivih pljačkaša koji razaranjem vaše vojne sile i ekonomije dobijaju bonuse i bogatstva iz vojnog pohoda.

Vojnici svih rodova vojske su ojačani mitskim bićima koja poseduju nadljudske sposobnosti. To ih čini izuzetnima i najčešće se nalaze u ulogama pokretača pohoda, ratova i pljački. Jačanjem vojne sile, neretko se zapostavi učinak ekonomije bez koje nema ratnog napora. Svi potrošeni resursi u svrhu vojne moći počinju da nedostaju u vašem carstvu i građani, seljaci i vojnici umiru od gladi.

Popularnost igara ovog tipa i sličnih (RPG), između ostalog leži u činjenici da su toliko bliske stvarnom životu da su osvojile uzraste od 7 do 77 godina. Obilje zastrašujućih bića naprotiv ne umanjuje značaj i realnost igre. Ona postoje oko nas. Ako je verovati medijima, ili bar onoj branši koja se tako naziva, svejedno onoj koja ore po dušama građana. A šta je mitsko biće? Od drevnih mitologija do danas, to su stvorenja sa višim silama u dosluhu koja poseduju sposobnosti i kvalitete koji prevazilaze obične ljudske mogućnosti. U našem dobu, najbliži mitskim bićima su političari. Oni retko umiru, na svaki novi početak igre nalazimo ih spremne da povedu trupe ili horde u nove pobede. Uvek su na čelu grupacija i daju podstrek, a svojim činima pobeđuju. Za to vreme naš martirijum traje.

„Zajedno možemo sve“ i „Srbija pobeđuje“ su samo primeri njihovih ratnih pokliča. I avatari su bitna obeležja i u životu i u RPG-u. Avatar je slika koja vas predstavlja u virtuelnom svetu i njen cilj je da na prvi pogled najbliže definiše vašu ličnost. Avatar prati i gorepomenuti slogan koji upotpunjuje vaš virtuelni opis. Nešto poput bilborda sa slikom i reči.

I umesto da svako moderno mitsko biće, koje je to i po izgledu često, a po sposobnostima, bar deklarativno isprobava svoje čarolije na igrama, oni su se uživeli i „Role Playing Game“ zamenili za stvarnost. Pohode gradove i sela u kampanjama, pljačkaju gde i kad mogu, unose namete i poreze.

Ako je po prošlosti suditi, prihvatljivije je da na čelu i stvarne i virtuelne Srbije bude Savet Mudraca, po zaboravljenom plemenskom principu koji bi odagnao sve avanturističke pohode, ratne i ekonomske, sveo život po meri i ukusu građana i uveo sadržajniju, sveobuhvatniju i ravnomernju dimenziju upravljanja „polisima“.

Igre su nam svima dostupne i na nama je da izaberemo da li ćemo u njima da učestvujemo ili ne. Jednim klikom u virtulenom svetu ili jednim zaokruživanjem u stvarnom, odlučujemo kome ćemo se privoleti carstvu. Naša prednost počiva i u činjenici da slobodnim izborom možemo da ne učestvujemo ni u jednom, ali bi taj izbor bio razuman samo pod uslovom da bar dve trećine građana odbiju da učestvuju u igri. Igrači inače postoje radi sebe, ali zbog nas. Naše postojanje im daje legitimitet. Bez nas, sami sa sobom, zadovoljili bi se virtuelnim igricama što bi u svakom smislu za društvo bilo jeftinije i bezbolnije. Ovako, dok sene isključimo ili njih ne isključimo, svako ima svoju ulogu u stvarnom i virtuelnom svetu bez pomaka, sa malim jeftinim poenima.

Ipak, neka se oni igraju, a nas neka ostave da živimo. Game Over.

Dragan Pajović