(In)diskretni šarm balkana
Foto: 
zuky kunstweker

(In)diskretni šarm balkana

Odem ja tako sa klinkama u Amsterdam pre nekih mesec i po dana. Zašto? Svi uvek pitaju - zašto? Zato. Kao da čovek mora da ima neki ozbiljniji povod da napusti ovu zemlju, makar i na kratko vreme, od pukog bekstva…

Dakle, odem ja u Amsterdam sa klinkama da malo odmorim mozak; lep je grad, slobodan, demokratski, a imam tamo i neke prijatelje... I tako. Dani leti traju dugo, do u nedogled, nikako da se smrkne. Kafići puni, coffee shop-ovi još puniji, na kanalima žurke, milina jedna. Odemo u subotu na ručak kod već pomenutih prijatelja koji žive u Ferdinand Bolstraat-u, u kojoj se gradi metro, sa idejom da se od ove ulice, po kojoj inače idu samo tramvaji i biciklisti, napravi pešačka zona. Kaže mi dotična prijateljica da ih plaćaju 200 evra mesečno kao nadoknadu za buku i dodaje, uz osmejak, da ona nikakvu buku nije čula od kako su radovi počeli - jer se radovi obavljaju isključivo u radno vreme. Na kraju radnog vremena iskopine se pokrivaju, prašina se počisti, majstori odu kućama, a stanari za taj strašan maltretman primaju 200 evrića mesečno. Isto kao kod nas…

Evo, na primer, u mojoj ulici. Komšija s' desna je odlučio da napravi bazen u dvorištu, gazebo i još koješta svašta. Radove izvodi isključivo van radnog vremena: rano izjutra, kasno posle podne, subotom oko ručka i nedeljom - ceo bogovetni dan. Dva kamiona, od kojih je jedan nekakva dubinska bušilica za beton, stoje u ulici koja je široka jednu i po traku, dan i noć - tako da se saobraćaj već nekoliko meseci odvija po desnom trotoaru. Sve ovo, događa se bez najave, izvinjenja, obaveštenja bilo koje vrste. Komšija s' leva pravi vrtove Alhambre u svom dvorištu i kreči zid koji nas razdvaja. Na podignutoj skeli načičkani moleri rade, sve u šesnaest, gledajući direktno u moj prozor.

Svakog jutra, kad siđem u kuhinju, dočeka me nečiji krezubi osmeh:

- Bro jutro komšika, kako je?

- Evo... Vi?

- Evo, radno.

- Ajd, prijatno.

- Živa bila!

A dve-tri kuće niže, niz zvezdarsko brdo, živi piromanijak koji nam priredjuje vatromet svake druge večeri… Batina svekrva, od preko puta, čisti ulicu tako što sa njihove strane premeće đubre na našu…

Sve ovo ne bi bilo toliko strašno da me neko plaća 200 evra mesečno, da trpim sav taj užas. Ali, ni love, ni izvinjenja. Tu, u celu priču, uskače ona čuvena krilatica "batina je iz raja izašla". Dobro, možda ne baš batina, ali kazne. Drakonske. Ja te lepo prijavim što mi od života praviš cirkus i tužim te nekoj (nepostojećoj) instanci  za odštetu, jer ne mogu da spavam, jedem i mislim u rođenoj kuci - pa ti sledeći put lepo razmisli pre nego što mi napraviš bušotinu pod prozorom.

U Singapuru su zakonom zabranjene žvake. Kazna za pušenje van dozvoljenog mesta je 500 singapurskih dolara. To jeste fašizam, i ne zalažem se za baš toliku drakoniju, ali barem neki red da postoji.

Kada smo se doselili ovde pre 12 godina mogli smo da čujemo mačku kako piški u poprečnoj ulici. Danas, 12 godina kasnije, ne čujem sopstvene misli. Tu je, naravno, i čuveni Dom Za Stara Lica Nana, koji niko živi ne može da pronađe, tako da našom ulicom lutaju izbezumljeni starci i posetioci u potrazi za istim. Dva do pet puta dnevno neko mi pozvoni na kapiju da pita gde je Nana. Hitna pomoć dolazi u sred noći na moju adresu. Pisala sam domu Nana, sa molbom da obznane svoju adresu javnosti, jer u krajnjem slučaju, u čemu je smisao obavljanja javne delatnosti ako ćes da se kriješ od javnosti? Međutim, ni pisma, ni razglednice, a starci i dalje lutaju…

U ovoj zemlji vlada apsolutni haos i bezvlašće, to već svi znamo, ali nije neophodno da čekamo da nam vlast kaže da treba da se ponašamo kao ljudi, da imamo obzira, da poštujemo društvene norme, da ne budemo divljaci. Mogli bismo to i sami. Svako od nas bi mogao malo da se napregne i da se potrudi, da napravi korak u pravom smeru, da stane i da kaže sebi: “Čekaj, pa nisam sam na svetu, pa ne mora baš svakom komšiji da crkne krava!” Ali, dok to vreme ne dođe, načekaćemo se mi zaglavljeni u nekoj raskrsnici u koju su svi požurili da uđu, jer se baš njima najvise žuri; naguraćemo se u raznoraznim redovima i naslušaćemo se buke i buke…

A ja? Ja poštujem sva pravila... Do imbecilnosti.

Jeste, nije to lako i najčešće delujem kao budala, ali - to je moj vid bunta. U zemlji u kojoj svi krše pravila najveći buntovnik je onaj koji ih poštuje.

Ivana Gajić

Komentari

Komentari