Izvršitelji i ostali svršitelji posla

Svima je dobro poznato da se naš politički sistem gradi na kultu ličnosti. To u potpunosti odgovara ovoj i ovakvoj vrsti feudalnog oblika društva, jer su sve oči uprte u odluke jednog čoveka. Taj čovek se javno ili tajno sastaje sa svetskim moćnicima i on je ključna veza za ostvarivanje cilja kolonijalnog oblika. Kult ličnosti obično traje oko deset godina, sve do uspostavljanja vladavine nekog novostvorenog preobraženika i reformiste-usrećitelja koji je već izmeren pentagonskim periskopom. U svakoj, da je nazovemo dekadi, u ovoj i ovakvoj zajednici izrode se po neka nova društvena pravila, praćena tajnim ili javnim zakonitostima.

Za vreme Slobodana Miloševića, koji je odgovarao briselskoj sviti, sve do trenutka zameranja, kada mu se legalizovanje prekrajanja granica učinilo političkim samoubistvom, izrodili su se: tzv. dizelaši, dileri krupnog kapitala, naplatioci usluga sa revolverima, reketaši sa trenerkama uvučenim u farmerice, podgrejani komunisti i bajati nacionalisti iz kabineta Mike Špiljaka. Posledice inflatornog udara koji su izazvali budući preduzetnici i vlasnici nekada društvenih preduzeća bile su: glad, nespokojstvo, česta samoubistva. Kao tipičan primer jednog od srećnih dobitnika ove evolucije i jedinstveni uzorak takvog sistema, uživalac pomenute forme, jeste Nebojša Čović.

Za vreme dosovske vladavine kada se kult ličnosti nije do kraja uspostavio, malo zbog okretanja Vojislava Koštunice od cilja zbog kojeg je i doveden, malo zbog još uvek nerazjašnjenog atentata na Zorana Đinđića, preko noći su se pojavili peščanik ratnici, denacifikanti, NVO barbarogenije, srebrenički čučkavci, agencije za privatizaciju, čitavi bataljoni novoformiranih jedinica sa mašinkama u rukama kako bi uveli jedan novi oblik bankokratije, čitave zloglasne jedinice promotera sa mašnama i akt tašnama, ubeđujući ono malo radničke klase da je ova i ovakva privatizacija, i da je ova i ovakva moždana reforma, najbolje moguće rešenje. Posledice su preko milion radnika, izgubljenih negde u sistemu nove naplate i novih neoliberalnih ekonomskih računica. Kao tipičan primer jednog od dobitnika ove evolucije i jedinstveni uzorak takvog sistema jeste Čedomir Jovanović.

Ali ništa tako brutalnije, tako blasfemičnije, perverznije nije isplivalo na površinu kao eksperimentalni uzorak i tranzicioni isprdak jednog vremena kao što je pojava izvršitelja i naplatilaca dugova i zaostalih kredita danas, u ovoj i ovakvoj naprednoj vučićevskoj državi. Kao tipičan primer jednog od dobitnika ove evolucije i jedinstveni uzorak silovanja zdravog razumajeste Siniša Mali koji je svojim neodoljivim šarmom uspeo da odvoji damu poput Hilari Svonk. Dakle, jedni izvršavaju, drugi svršavaju.

Da stvari budu još gore, sve je legalno, potkrepljeno pravilnicima i zakonima, a čak postoji i komora izvršitelja, transparentna i pohvaljena kao mlada profesija koja na poslovnom planu ostvaruje dobre rezultate. Nemoguće je da izvršitelji imaju problema sa novokomponovanim bogatašima. Prvo, imaju novac i ne pada im na pamet da ulaze u još veći rizik, a drugo, niko od njih ne zna bolje da čuva svoju zadnjicu, pa sve svoje dugove razdužuju kosmičkom brzinom. Izvršitelji imaju jedino problema sa onima koji nemaju novac. To su čitave porodice tranzicionih gubitnika koje su po glavi mlatile reforme pomenutih uživalaca, a dugovi su pretežno u električnoj energiji i ostalim komunalijama. Kako dugovi narastu sa prilično male svote na basnoslovnu svotu novca pokazuju i nebulozne tarife izvršitelja. Tu su takse za pešačenje od svoje firme do SUP-a, gde uzimaju podatke o dužniku, nagrade koje sami sebi lepe kroz nekakve samo njima znane bodove, za nadzore, pribavljanje, pisanje, kucanje, fotokopiranje, škrabanje i bulažnjenje na izvršiteljskom jeziku. Pravilom, da ako neće da plati milom onda mu treba uterati izvršiteljski strah u kosti, država skida sa sebe odgovornost za nemogućnost izlaska iz teškog položaja onog zbog koga i postoji. Dug sa pet hiljada evra skače na osamdeset hiljada. Kolika je kamata na život? Kome sve to odgovara? Može li drugačije?

Jedan od čitalaca komentarisao je tekst o iseljavanju porodice zbog dugova sledećom sadržinom: „Država od svojih građana stvara prinudne teroriste“ koji će u stanju ludila i instiktivnog nagona učiniti nešto što se može pretvoriti u tragediju, što navodi na zaključak da državi nije stalo do drugačijeg principa rešavanja ovog problema. Ne daj Bože, ali izgleda da je budućnost u naslovnim stranicama na kojima će biti ispisane krvave epizode naslovima „Bomba raznela izvršitelja“ ili „Zajedno u smrt“, jer iz ove kože ne da se više ne može, nego se neoliberalni masturbanti još i na ovakve stvari lože.

Ivan Novčić