Je suis Stefan

Vest o tome da je moja bratanica treći razred osnovne škole privela kraju sa svim peticama zatekla me je u trenutku kada sam saznala za nestanak novinara Stefana Cvetkovića. Naizgled dva nepovezana događaja naterala su me da počnem žestoko povezivati stvari.
Moja Jana je odlikaš 2018. godine u Srbiji. Kada je pre deset godina došla na svet, ja sam ušla u svet novinarstva. Mučila sam se da napišem prvu vest kada se ona mučila sa grčićima u stomaku. Uspavljivala sam je ponavljajući „ko, šta, gde, kada i zašto“, umirući od straha pred novim zadatkom, koji će mi sledećeg dana dodeliti urednica. Slepo sam verovala u svet koji se preda mnom otvarao od trenutka kada sam prvi put stala pred kameru. Nisam slušala savete da pobegnem na vreme, pre nego mi „to govno uđe u krv“.

Deset godina kasnije, ozbiljno sam navučena na to govno. Ne verujem više nikome. Ničemu. Ne pitam se više ko, šta, gde, kada, zašto... Znam. Znam sve. Znam da je moj kolega nestao bez traga i glasa u zemlji, u kojoj moja Jana niže petice. Znam da sam Janu ubedila da su petice super i da ću je nagraditi novim mobilnim telefonom za njih. Ali, izuzev te površne i samim tim kratkotrajne radosti, šta joj još mogu ponuditi? Ništa.

Učim je da je dobro biti izuzetan u zemlji, koja ne zna da se nosi ni sa prosekom. Nagrađujem je za uspeh u društvu, u kome se prašta sve osim uspeha. Ubeđujem je da ne posustaje u vremenu, u kome sam i sama, odavno, posustala.

Oni koji nisu prolaze kao Stefan Cvetković. Neko će reći da smo se vratili u vreme ubijanja novinara. Ja bih rekla da nikada nismo ni mrdnuli iz njega. Razlika je u tome što je danas malo teže pronaći leševe.

Ostaje mi da se nadam da jednako ne grešim ubeđujući svoju Janu da je super da bude super đak i sebe da Stefan Cvetković nije mrtav. Dok se sve živo diglo u potragu za njim, živim ili mrtvim, dok se novinarski esnaf našao u čudu nad starim pitanjem „i novinare ubijaju, zar ne“, ja se još uvek nadam da je neko ovde pobrkao lončiće. Da iza slučaja našeg kolege Stefana stoji neka bizarna situacija, posle koje ćemo svi odahnuti i reći „al si nas prepao“. Da se ovde više ne plaća glavom suvišno pitanje. Da nikome nije palo na pamet da mu naudi samo zato što je radio svoj posao.

Da niko sutra neće naneti zlo mojoj Jani, ma čime se ona bavila. I ne samo njoj, već nijednom drugom detetu. Ako ste među onima kojima nije jasno zašto se uopšte bavimo slučajem Stefana Cvetkovića, zamislite sutra svoje dete u cipelama Stefana Cvetkovića. Radi svoj posao, mašta da postane što bolji i uspešniji. Na tragu je sjajne priče, izgara za nju. Onda ga odjednom nema. I to je sve. Možete li da zamislite?
Ako možete, ništa nije strašno. Dok i vas ne pojede mrak, život ćete proživeti kvalitetno. Gladno, ali kvalitetno. Što je najgore, učeći svoju decu, kao i ja Janu, da je to jedini ispravan put.

Ako ne možete, onda ništa.

Stefana Cvetkovića nema uzalud.