Kakofonija tranzicije

Sećam se da je bilo prohladno jesenje jutro. Onda kada je inflacija skidala sve maske komunizma i odnosila svoje prve žrtve svojim melanholičnim mirisom totalnog propadanja. Bio sam povratnik, čupav i vidno zanesen, sa glavom kao gasna lampa, zaljubljen jedino u stihove Sašenjke Jesenjina. To je bio trenutni lek, anestezija protiv inflatornih bolova i čemera koje su za sobom ostavljali ratovi za jugoslovensko nasleđe. I u takvoj atmosferi beznađa i udara na ono malo kore hleba koja nam je virila iz džepova, jedini spas na centralnom trgu bio je posao tzv. dilera deviza. Šunjali su se sumnjivi tipovi veštačkih osmeha, kroz zube znakovima škrgutali o ponudi koju je svaki hranitelj porodice morao da prihvati. U manjem gradu obično se znalo ko se bavi tom vrstom profiterstva. Prepoznatljivi su bili po diskretnim pogledima i upalim očima koje su najavljivale neku novu epohu. Jedine protivnike imali su u policijskim agentima koji su često iznebuha i na prepad hvatali te nesretnike. Međutim, dileri kao da su znali kada će se ovi dati u poteru, pa se često dešavalo da beže sa ulica nekoliko minuta pre akcije, sklanjajući se u mračne haustore i kafane sa vlažnim zidovima. Tako su policijski službenici, maskirani u obične građane, bezuspešno završavali svoju potragu za onima sa druge strane zakona.

A video sam, na mestu sa kojeg su se razbežali dileri, čoveka, ratnog vojnog invalida, koji je nekoliko minuta pre akcije podigao crkavicu iz opustošene banke, kako prebrojava milione i milijarde, i čuo ga kako glasno razmišlja o želji da kupi duvan i komad sira, a onda, kako se laganim koracima kreće ka svom oronulom domu. Iza njega video se istorijski spomenik, kako ponosno u vidu pejzaža stoji na gradskom trgu i pleni svojom lepotom. I u jednom trenutku, agenti su se okomili na njega, zavrtali mu ruke, vređali i psovali, pretili mu da, ukoliko pokuša da pobegne, neka zna da su neki od njih bivši atletičari. Govorili su mu da oni dobro znaju čime se on bavi i da će najebati majčin sin. Govorili su mu da će ga istresti do poslednje dilovane pare. Vodili su ga tako kao najgoreg krvnika i držali za vrat kao najopasniju zver, zabezeknutog i uplašenog, sve do policijske stanice u sobu za saslušanje i ispitivanje. Terali su ga da se svuče do pola, a zatim da skine i pantalone koje su bile deo maskirne uniforme, sve do gaća, i trenutka kada su, umesto desne noge ispod kolena, videli protezu doniranu od strane njegovog dalekog rođaka iz Australije. Samo je u vazduhu treperilo saznanje da je noga ostala na nekom ratnom poprištu, odsečeni deo tela prekriven smonicom i divljim pelinom. Nastao je tajac i knedla agenata u grlu. Ćorak, totalni promašaj ili službena nenamerna greška. Od deviza ni traga, samo priznanica iz banke i bezvredni papiri sa beskrajnim nulama. Bez izvinjenja, niti bilo kakvog objašnjenja, vraćen je na ulicu, u taj podmukli svet nemilosrdne borbe za opstanak.

Tako se jedno ideološko vreme smejalo svojim žrtvama, i kezilo u lice sinovima slobode. Tako je jedna ideološka matrica gazila svoj pešadijski puk, i bez milosti gnječila sve pred sobom.

Takva je i ova naša tranzicijica koja ne poznaje čoveka; lepa ideološka matrica mira koja nam se svakoga dana smeje u lice. Ali njene žrtve imaju obe noge. Sačinjene od celovitih udova i sa izrazito privlačnim torzom, umesto proteza na ekstremitetima, njene žrtve danas nose proteze u mozgu. Njene žrtve su zanemele u strahovladi paradoksa, totalno nespremne za svaki sutrašnji dan. Dželati su neoliberalni eskadroni smrti koji su narodu u ruke gurnuli robovlasnički idealizam, a za sebe i svoje porodice ostavili blagodeti komunizma. Zavladala je poetika kakofonije koja nas gura na ono mesto gde je stajao nesretni invalid. Plaši nas njena neblagoglasnost, čiji su odjeci ravni neskladnim kricima i urlicima krezavih učesnika rijaliti programa. Iza nas nema pejzaža, nego stoji praznina koja nam mirohuškačkim tihim glasom kaže: Ti si sledeći.

Ivan Novčić