Kamp bezumlja

Već više od dvadeset godina, Srbija po mnogo čemu liči na još bizarniju, ironičniju i sarkastičniju verziju montipajtonovskih skečeva od bilo čega što bi Ajdl, Kliz i ostatak ekipe mogli da smisle. Naravno, za one koji u Srbiji žive, sve to mnogo više liči na neki od eksperimenata dr Mengelea ili na neku igrariju dr Frankenštajna. Bizarijum nacionalnih i verskih igrarija nije se nažalost okončao sa tragičnim, promašenim ratovima devedesetih. Ostaci pojava koje su obeležile to vreme opstaju i danas, a njihovi klonovi opsedaju javnost i živote nesmanjenom žestinom. Po prirodi stvari, među tim ljudima dolazi i do sukoba i podela.

Crkva ili crkve od toga takođe nisu imune.

Tako su se i od SPC vremenom izdvojile određene sekte, koje sve, gle čuda, pretenduju da predstavljaju izvorne pravoslavne i srpske verske zajednice. Ne sporim zaista to da me intimno zabavljaju prepucavanja oko toga ko je veći ili makar pravi pravoslavac i Srbin - Amfilohije, Artemije, Akakije ili neki četvrti, peti, šesti i dvadeseti u toj kakofoniji arhaičnih naricanja. Ipak, postoje određene pojave koje me teraju da se dodatno zabrinem. Jedna od tih podsekti one glavne, naziva se Srbska istinski pravoslavna crkva (SIPC). Na njenom čelu je Nemanja Stanković, poznatiji kao jeromonah Akakije. Rođeni Novosađanin, u mladosti je bio član grupe „Skinheds“, a onda je otkrio Boga. Boravio je u manastiru Kovilj, potom u Rusiji i napokon na Svetoj gori, u Kareji. Potom je postao istaknuti zilot u manastiru Esfigmenu, a po povratku u Srbiju je isključen iz SPC, nakon što je na svoj način počeo da „prosvećuje Srbe“. Od tada su Akakije i SIPC simbol agresivnog zastupanja „staroverstva“, nakaradnije i anahronije verzije onoga što zastupaju čak i najagresivniji predstavnici SPC.

Deo SIPC je i izvesni „Svetolazarev pravoslavni omladinski kamp“.

Kamp je zapravo poligon za vojnu obuku i svojevrsni katehizis ove organizacije, gde se dečaci i devojčice uzrasta od 10 do 18 godina uče kako da se mole, ali i kako da barataju noževima, sekirama, poluautomatskim i automatskim oružjem raznih vrsta. Od roditelja se očekuje skromna nadoknada, između 30 i 50 evra, koja za siromašne nije obavezna. Da nema slika iz ovog užasavajućeg kampa u blizini Boljevca, pomislio bih da je sve samo ružna pošalica.

Ovakvih kampova, istine radi, ima i u oba antipoda svetske politike, u SAD i u Rusiji.

Broj verskih fanatika je u te dve zemlje takođe zastrašujuć i zapanjujuć. Užasava ipak to da Srbija nije sposobna da iz te hrpe svetskog smeća odbaci one najužasnije pojave. Ne, Srbija ih usisava i prilagođava sopstvenim „potrebama“, odnosno ludilima i hirovima pojedinaca i ekstremnih grupa. Pitam se i šta se vrzma po glavama roditelja koji pošalju svog desetogodišnjeg dečaka ili devojčicu na ovakvo mesto? Kao roditelju, ne da mi to nije jasno, nego sam mišljenja da takvom roditeljima decu treba oduzeti. Tu dolazim upravo do onoga što je suština svega.

Ovo se ne dešava u tajnosti.

Ovi fanatici imaju veb-sajtove, FB profile i javno pozivaju roditelje da šalju decu u njihov kamp. Gde je država? Zašto ćute nadležni? Zar je ovo manje bitno od dramatičnih hapšenja narko-dilera? zar se ovde ne radi upravo o deci, budućnosti ove zemlje? Napokon, koliko god lično ne nalazio ni trunku razumevanja za poklonički odnos vlasti prema SPC, zar ni samoj SPC ovo ne smeta? Ako im smeta, zašto zaboga ne iskoriste svoj evidentan uticaj na organe vlasti i pomognu da se ovo ludilo okonča? Ako je pomahnitali sveštenik iz Crne Reke mogao da dopadne robije, zar to nije nauk svima? Treba li čekati da neko od „kampera“ iz okoline Boljevca izmasakrira školske drugare jer nisu dobri pravoslavci, ili zato što su pripadnici druge verske zajednice ili pak ateisti?

Ne ćutite i ne čekajte, sutra će biti kasno.

Marko Ekmedžić