Ko oblači vaše dete?

Stara izreka kaže da odelo ne čini čoveka. Dodao bih da još manje čini dete. Kada sam jedno vreme živeo van Srbije, ono što mi je prvo upalo u oči je to, da tamo negde u razvijenom svetu gde je za nas, naviknute na žabokrečinu ovdašnjice sve u superlativu, deca žive baš kao deca.

Prvo sam se čudio musavoj, isflekanoj, bučnoj i na trenutke možda i previše opuštenoj deci. A onda sam shvatio da tamo negde, zahvaljujući, pre svega dobrom sistemu i razvijenoj, primenjenoj pedagogiji, ali i kulturnom miljeu iz kog potiču, ta musavost, isflekanost i buka su ono što najlepše krasi detinjstvo.

Dok sam prizivao sećanja na svoje, mogao sam na trenutke i da osetim tu vanvremensku slobodu, jer sva musava deca na svetu sa podjednakim uživanjem gaze po barama, lopataju po pesku, jure jedni druge. Naravno da sam odmah pravio i paralelu sa Srbijom, gde deca dobiju grdnju ako su flekava, jer se to smatra propustom roditelja (ne daj Bože da komšinica vidi takvo dete jer je ogledalo majke).

Sva ta simpatičnost odrastanja i učenja dece u Srbiji pada u vodu pred malograđanskim navikama, potpomognutim neverovatnom dozom međusobne netrpeljivosti i zavisti roditelja iste te dece. Ovakva pedagogija možda i ima razmere epidemije, ali postoje retki slučajevi drugačijeg odnosa i roditelja koji svoju decu puštaju da budu – deca. Nije baš sve tako loše.

Ali, ono što jeste loše je zloupotreba te dečije slobode, nametanja mišljenja, teranja da odrastu pre nego što je za to vreme i ukalupljivanju, ne samo u kulturne miljee, nego i indoktrinacija na najgori moguči način. I tu smo negde u istoj, ili sličnoj, ravni sa svetom.

Nedavna šetnja tinejdžera centrom Novog Pazara je pokazala da recimo ne zaostajemo za vaspitnim metodama islamskih fundamentalista. Obučeni u tradicionalno zelenu boju islamskog sveta sa fesovima na glavi ti tinejdžeri, koji bi trebalo da razvijaju svest o multikulturalnosti sredine u kojoj žive, su postali oružje borbe militantnog i uvek svađalački nastrojenog Zukorlića.

Zapravo, oni su postali oružje u borbi za ostvarivanje njegovih nacionalističkih, fašističkih ciljeva i svojevrsni živi štit pred pravnim propisima ove zemlje.

Ti mladići, neki punoletni neki ne, verovatno da nisu ni svesni svog položaja u tom trenutku, kada im je nedostajala samo puška u ruci i poziv na sveti rat za oslobođenje, kako kaže Zukorlić od Srbije i Crne okupiranog Sandžaka. I on je postigao cilj, jer su sve oči bile uprte u njega, dok su ti mladići tek uzgred pomenuti.

Da li se neko ozbiljno bavio time, šta je rečeno i čemu su oni naučeni i za kakav se život spremaju u Sandžaku? Da li su ti mladi ljudi, verovatno zadojeni Zukorlićevim ekstremizmom, svesni svog položaja i ako jesu, da li je njihovo isto tako verovatno dobrovoljno pristajanje da učestvuju u ovakvoj jednoj maskaradi pokazatelj vešte islamističke indoktrinacije? I za kakav život i ulogu u ovom društvu se spremaju, ti golobradi mladići kojima će vremenom porasti brade kao odraz svojih religijskih ubeđenja i simpatisanja vehabističkog pokreta?

Koliko su sada, tako izmanipulisani pretnja, ne sredini u kojoj žive, državi i sistemu, već koliko su pretnja sopstvenom životu? Svojoj mladosti, u kojoj je najveća briga neuzvraćena simpatija, ili niža ocena u školi?

Previše je pitanja, a dobili smo tek poneki oskudan odgovor koji nismo čuli od njih, već od njihovog vođe, tog egocentričnog, konfliktnog i sklonog manipulaciji Zukorlića. Oni su ostali nemi, a i da smo mogli da ih čujemo, Zukorlić bi govorio kroz njih. I za neupućene - nije ovde reč o verskim ili građanskim slobodama, nego samo i isključivo o zloupotrebi golobradih mladića u jednoj latentno fašističkoj, militantnoj šetnji kroz Novi Pazar.

Pokazali su da je Sandžak jedino i isključivo Sandžak i da za njih nikada neće biti Ras, ma koliko neki drugi insistirali na tom srednjovekovnom nazivu za ovaj deo Srbije.

A da u tom Sandžaku, kod onih koji ga nazivaju Rasom, nije drastično drugačija situacija, možete da vidite ako nekim praznikom ili nedeljom uđete u neku crkvu. I tu se opet javlja potpuni paradoks odrastanja nametanjem volje roditelja.

Još je apostol Pavle preporučio ženama da pokriju svoju glavu dok se mole Bogu, jer ne samo što je to dokaz poslušnosti, nego ima i svoju praktičnu stranu. Žene duge kose su onda, a i sada, bile izazov za muškarca, ali taj izazov prestaje da bude ukras, već postaje iskušenje pod krovom crkve. I za današnje pravoslavne hrišćanke je po slobodi izbora koju imaju pokrivanje glave svesna odluka proistekla iz najdubljih ubeđenja i razmišljanja.

Ali, zašto onda možemo da vidimo devojčice i tinejdžerke pokrivenih glava? Sa maramama na glavama, deca prestaju da budu deca i na jedan, ne lep način, uvode se  u svet odraslih u kojem su potencijalne grešnice zbog svoje kose...

O kakvom iskušenju tu sme i da bude pomena? O kakvoj pokornosti pred Bogom tih devojčica uopšte i sme da se govori, ako imamo na umu da sama Crkva kaže da su deca kao anđeli? I gde vaspitanje dece prestaje da bude „res familias“ i mora da pređe pod ingerenciju socijalnih službi i države?

Ne osporavajući ničije pravo na to da svoju decu vaspitava onako kako želi, trebalo bi da se zapitamo šta je vaspitanje, šta nametanje, a šta zloupotreba dece? Jer, ova dva primera su samo navedena u kontekstu nasilnog usmeravanja u sredini gde bi trebalo da tolerancija i razumevanje različitosti budu imerativi obrazovanja i odrastanja.

O mnogobrojnim drugim primerima od dnevne politike do teranja na prosjačenje, pa čak i do trgovine decom, nekom drugom prilikom.

U Sandžaku ili Rasu stariji bi trebalo da decu i mlade uče toleranciji, miru, razumevanju i poštovanju, a ne strahu jednih od drugih. Da fes nije pretnja onim gologlavima, niti marama onima sa zarom.

I najvažnije, da prestanu da im kradu nevinost detinjstva, uobličavaju ga u svoje krute okoštale tradicionalističke i verske kalupe, ne dozvoljavajući im da budu deca, ne ostavljajuči nikakav prostor za izbor i kradući od njih najlepši period života – detinjstvo.  

Nebojša Stefanović