Konsenzus

Do realnog porasta plata i penzija, do poboljšanja kvaliteta života, do tako dugo očekivane normalnosti će ipak doći u dogledno vreme. Jednog dana. Ne kao rezultat rada, stručnosti i kvalitetnijeg obrazovanja i zdravstva, već kao poklon u obliku finansijskih injekcija za političku jednačinu zvanu Kosovo. Vratiće se bumerang paroli „Život damo Kosovo“ ne damo u obliku ugodnosti i materijalnog blagostanja većine.

Anacionalna potrošačka Srbija se sprema da primi 20 groša za svoje ustupke. To se može desiti već iduće godine, kada na čelo SAD dođe ona čije ime nose i butici po Prištini, a ime njenog muža i ulice, Hilari. Posao započet s’kraja devedesetih dobiće epilog dvadesetak godina kasnije. Kockice se slažu. Ista ona Amerika koja nas je ostavila na cedilu u Drugom Svetskom Ratu, na milost i nemilost komunistima i iskrcavanje umesto na Balkanu izvela u Normandiji, zabošće nam i sutra nož u leđa i lišiće nas, bar za vreme svoje vladavine svetom, svete srpske zemlje. I to je bio stvarni i jedini cilj proteklih izbora. Dati po kosku za glodanje svakom psu, zadovoljiti lične ambicije i nahraniti sujete. A kao što ima vernog saveznika i pokornog slugu na severozapadu Evrope, Americi je sličan potreban i na antipodi, na jugoistoku. Sa jedne strane verna Velika Britanija, a sa druge Velika Albanija sa zapadnom Makedonijom (otetom od komunista južnom Srbijom) i Kosovom po volji poslanika Narodne Skupštine Republike Srbije.

Za to vreme, razni ložači i krojači filuju teorije o ekonomskom bumu, porastu BDP-a, investicijama i faraonskim graditeljskim dostignućima. I svima je stalo do svog malog poseda. Zavolesmo privatnu svojinu. Tuđe hoćemo svoje ne damo. Ili ga dajemo, trampimo za bolje materijalno sutra. Izgubismo sve što čini čoveka čovekom i zato se grčevito držimo svega što ne dolikuje ljudskim bićima. Toliko smo se zaneli potrošačkim mentalitetom i slikama sa ekrana da ne umemo više da razlikujemo dobro od zla. Korisno od bezvrednog. Prirodno od veštačkog. Samo hoćemo bolje, iako to bolje nema isti prizvuk u svim grlima, a ne umemo da se oslobodimo okova predrasuda koliko ni zemljine teže. U suštini snovi su nam, ako ih imamo, ovozemaljski. Mali životni snovi sa kapsulama i čaurama bića koja okačena vise na granama i poput lišća, fotosintezom se razvijaju do vremena opadanja.

Za sve gore pomenuto je potreban konsenzus. Dogovor. Bez jednoglasja, ali apsolutni ili savršeni dogovor, bez suprostavljanja. Ta „lepa“ demokratska umotvorina zvana „vox populi“ teče u venama i pretvara žrtvom najbolje moguće u politiku najmanjeg zla. Nasuprot dogovoru koji sakralizuje nove norme društva u krizi, nesporazum obezbeđuje plodnost debata i etički dah društva. Stvarnost nam pokazuje da je dogovor splet potreba i pokornosti slobodno izraže  i politička igra čiji je cilj uspostavljanje sistema koji teži brzim ugodnostima i zadovoljstvima. Navikom, ceo proces pretvara istinu u privid istine. Dogovor je pokrov za etičku i slobodarsku Srbiju. U težnji za većinom, kako je Ciceron objasnio, prirodna povezanost između elemenata dijabolizuje sukobe i teži da ih izbegne. Ta potreba za normalnim koja se stvara vremenom življenja u kriznim vremenima anastezira volju i potčinjava se logici dogovora i izbegavanja sukoba, logici bega od opasnosti koja preti iskazivanjem istine. Demokratski procesi kao merilo zamenjuju istinu koja je podložna sukobima i sučeljavanjima. I dok ubeđenja predstavljaju suprotnost bezbednosnoj paradigmi koja osećaj lagodnosti pretvara u najprihvatljiviju verziju života dotle se vremenom istina potiskuje u sfere prošlosti, mašte i mitologije. Potrebno jednoglasje u dogovoru je u stalnoj potražnji kohezione sile nasuprot destabilizujućim efektima sučeljavanja. Želeći da se oslobodi različitosti, okrivljujući je za socipatsku opasnost, demokratija se valja u nepotpunosti spravljajući veštačke simpatije. Težnja za dogovorom po svaku cenu je totalitarna težnja i kao nezaobilazano pitanje se postavlja pitanje principa obaveznog sukoba. Konsenzus je dogovor bez ikakve formalne suprotnosti. On pretpostavlja među članovima postojanje prećutnog slaganja koje omogućava nametanje zajedničke volje bez preglasavanja po suštinskim pitanjima jer, zaboga samim nepostojanjem opozicije prećutna volja većine nafilovana i usmerena bliskim obećanjima kroji sudbinu za života, za sve što je prevazilazi u vremenu i ostavlja smrdljiv trag u istoriji.

Ipak, čar dogovora ne odoleva vremenu i prirodni zakoni nadglasavaju ljudske kombinatorike. Sukobi kao integralni deo ljudske prirodene priznaju stanja mirovanja. I priroda konsenzualno deluje. U skladu sa svojom voljom i logikom, bez ubeđenja, nametanja i uplitanja. 

Dragan Pajović