Krvavi pir čovekoljublja

Zar obadva nijesmo hajduci?

…Ja ne pržim zemlje i narode.

Događaj koji je u svetu često simbol početka Arapskog proleća i bunta protestanata u mnogim arapskim zemljama, odigrao se 17. decembra 2010. na ulicama grada Sidi Bouzid u Tunisu. Kasnije, kriza je preneta na Egipat, Libiju, Jemen i druge države. Ipak, najveći oružani sukob desio se u Siriji u kojoj su se sukobile snage Bašara al-Asada i tamošnje opozicije. Posledice su katastrofalne. No, ono što nikada neće biti zapisano u istorijskim udžbenicima, jeste da je direktni ulazak NATO snaga na stranu pobunjenika, tokom Arapskog proleća, izazvao haos i bezumlje.

Srbija nema problem sa migracijom sirijskih državljana, iako je sam termin nametnut medijskom tiradom. Migracija označava kretanje ljudi, pojedinačno ili grupno, sa jednog na drugo područje, u potrazi za nečim boljim: društvom, ekonomijom ili bezbednošću. Ovde se radi o izbeglicama, koje su glavom bez obzira pobegle od ratne katastrofe, a koja je veštački izazvana od strane Centralnog komiteta evropske banke i poriva američke administracije da se na mrtvima spasava nacionalna ekonomija, uz pomoć vojne industrije. Pre njihovog uplitanja, ljudi na tim prostorima živeli su sasvim solidno.

Srbija ima problem sa neobuzdanim licemerjem Evropske unije koja jedno govori, drugo misli, a ono što radi danas je vidljivo u Grčkoj, Makedoniji i Srbiji. Umesto da im omogući slobodan prolaz, ona ih uvodi u logore na tuđoj zemlji. Na logično pitanje: zašto se izbeglicama uz pomoć zidova i žica sprečava put u Evropsku uniju iz Grčke, pa ih, kao nekada Jevreje u nacističkoj Nemačkoj, tovare u vagone i transportuju iz jednog mesta u drugo, praveći tako izbegličke centre u zemljama koje nisu članice Evropske unije, i stvarajući nervozu i nevericu kod nesrećnika koji sa zebnjom iščekuju sutrašnji dan, drugosrbijanština, sa prepoznatljivim tikovima sebemrzačke ideologije, odgovara da se radi o ksenofobiji i političkoj sramoti. Kada je Evropska unija toliko humana, zašto je Srbiji upućivala protestne note zbog sve veće potražnje azila njenih državljana? U pitanju je jasno čuvanje nacionalnih interesa.

Jelena Milić, iz Centra za evroatlantske studije, podržavalac decoubica i priznati NATO lobista, u direktnom prenosu na televiziji B92, izjavila je da je ključni problem rata u Siriji neljudsko ophođenje Asadovih snaga, upotreba zabranjenog oružja, ubijanje dece, i da takve stvari ne radi ni Evropska unija, ni SAD, niti NATO. Izjaviti tako nešto teška je svinjarija. Još ako je izjavljeno sa kiselo-paranoičnim osmehom, u zemlji čiji su građani upoznati sa delovanjem osiromašenog uranijuma, čije se posledice javljaju u masovnim karcinomima, uvedenim skoro kao ustavna obaveza, svaki slušalac ostaje bez reči. Istorijat činjenja milosrdnih dobro je poznat. Eksperiment u Hirošimi i Nagasakiju najveći je zločin koji se desio od kako postoji svet. Nakon Drugog svetskog rata i Vijetnama, jednostrane intervencije od strane SAD krenule su 1983. na Grenadu, 1986. sprovedena je akcija protiv Libije, 1989. Avganistan i Sudan zverski se bombarduju, iste godine na Panami pljuštale su bombe, 1991. bombardovan je Irak, 1993. Somalija, 1995. godine bombardovani su bosanski Srbi, 1999. godine poznato je svima šta se događalo na našim prostorima. Kasnije, njihovo delovanje u Iraku, Avganistanu i Arapskom proleću da ne pominjemo. Pune su jame mrtvih skamenjenih dečjih osmeha, zahvaljujući dušebrižništvu i milosrđu onih, koje pomenuta politička analitičarka uzdiže do nebesa. Samo na ovim prostorima ugašeno je 79 dečjih osmeha. Zauvek. Za to će uvek biti kriv neki Asad, poruka je rodomrzačke zloglasne divizije, ali nikako njihovi poslodavci.

Na vest da je libijski vođa Gadafi ubijen kako se ne ubija ni najgora zver, američka državna sekretarka, Hilari Klinton, radovala se kao malo dete. Na osnovu šizofreno-histeričnih tikova pojedinih NATO svršitelja, stiče se utisak da bi se oni isto tako radovali kada bi na takav način bio ubijen neko ko misli drugačije od njih. Naravno, ako bi im se ukazala prilika.

Nema nikakvog hiperbolisanja u činjenici da su Srbi tradicionalno gostoljubiv narod. Jedini incidenti koji su se desili, od kako izbeglice od ratne katastrofe prolaze kroz Srbiju, odnose se na  neznatan broj nehumanih pojedinaca koji su iskorišćavali tuđu nesreću, i par državnih službenika koji su pokrali nekoliko nesretnih ljudi. Ako neko od evropskih naroda zna šta je izbeglištvo, progon, nečovečnost i masakr, to je srpski narod. Njega više nema ni u Zagrebu, Dubrovniku, Sarajevu, ni u Prištini, a u Podgorici se tretiraju kao nacionalna manjina, koja nema prava na svoj jezik, kulturu i tradiciju.

Danas, u susednim zemljama, izbeglice se rasteruju šok bombama. Zidovi su svuda po Evropi. U Srbiji ih nema. Izbegličkih kampova nema u Bugarskoj, ni u Rumuniji, ni u Mađarskoj, ni u Hrvatskoj, ni u Austriji. U Srbiji, oni su prepuni. Zašto se onda, na pomen srpskih zidova, stvara tolika histerija? Ako Evropska unija zidovima štiti svoje granice, zašto je greh ako to čini neko drugi?

Put borbe dolara i evra često ide preko dečjih grobova, po pravilu krvavim pirom čovekoljublja.

Čovečanstvo, koliko god to surovo zvučalo, kao što reče jedan satiričar, može da spasi jedino jedan razoran zemljotres. Naravno, u Pentagonu.

Ivan Novčić