Ma!
Foto: 
yuan2003

Ma!

Nakon trošenja i „trošenja“ u nekom od nafuranih klubova obavezno pri povratku kući svratim u neku od beogradskih kafana, čisto da se nadišem mirisa koji zaista izazivaju asocijacije na podneblje u kojem odradih preko trideset godina života. Osećaj je kao kad se iz EU vraćaš kući u Srbiju. Divota!

 

Kada sam izašao iz automobila vetar je duvao jače nego što sam mislio tako da sam se stresao i brzo uputio ka ulaznim vratima u kafanu. Vrata su bila obična, drvena, bez bilo kakvih oznaka i natpisa. Na sredini vrata, u visini mog pogleda, nalazio se mali, okrugli prozor. Staklo prozora je bilo reljefno i debelo pa se kroz njega nije moglo videti kako je u kafani.

 

Ušao sam brzo i tiho. Skeniram prostor: nedovršena tetovaža na konobarovoj podlaktici, prazna kutija Ranisana u koju su nabijeni nedobitni tiketi, dvojica na mom licu traže znake dobrote, ne bi li žicnuli cigaretu ili pivo, ali brzo odustaju. Taksista folira razgovor preko mobilnog, birokrata je konačno popustio kravatu i naručio duplu šljivu, na TV-u je Pinkać, dvojica drže debele novčanike u džepu košulje kratkih rukava, što drugoj dvojici izgleda moćno, te im je u misli upravo usađeno seme razmišljanja o odlasku u bavarske krajeve. Studentkinja novinarstva se nafurava, jedan kašlje, jedan spava, grejanje ne radi, Srpko se obraća konobaru:

 

„Ma, dosta mi je svega! Došao sam do dna. Nema dalje, batice. U džepu imam još samo 100 dinara. Taman ću za taj keš da kupim jedno uže, pa da se obesim. Neko lepo uže, svileno, sa tirkiznim odsjajem, da to bar liči na nešto... Ne može se više. U stvari, batice, daj ti mi jedno pivo ’ladno, neću da se besim – baciću se u Dunav“, izgovori Srpko u dahu i približi se šanku.

 

Besmisao koja je obuzela Srpka je potpuno nestala pri dodiru njegovog dlana sa hladnom i orošenom površinom stakla flaše. Zatvorio je oči i otišao u mislima daleko, daleko i to bez vize, bez aerodromskih taksi i obaveze prijave boravišta.

 

Ovaj dodir stakla me uvek podseti na zimu. Zimu sam nekada umeo da naslutim kroz oštre novembarske vetrove koji su sa sobom donosili miris snega. Voleo sam sneg. Voleo sam da stavim svoj topao dlan u hladni nanos snega, da osetim kako se po površini kože dlana nakupljaju i bockaju me kristali pahulja. Kada bi bockanje prešlo granicu prijatnosi izvlačio bih dlan iz snega i duvao topao dah po njegovoj površini. Posmatrao bih tada kako se sitni kristali pod toplim dahom tope i rastaču u kapi koje, poput reke, u brazdama mog dlana traže svoje korito i u njemu smisao kroz početak, tok i kraj… Kraj…

 

Odlazim iz kafane. Po zatvaranju vrata opet gledam u debelo, reljefno staklo prozora. Imam utisak da otvaranjem očiju pri rođenju bivamo postavljeni baš pred jedno takvo staklo. Dobar deo života, ako ne i ceo, znamo provesti gledajući kroz njega tražeći poznate i pravilne oblike. Retko uspemo da ugledamo makar jedan čist, kompletan oblik, ali smo uporni i gledamo dalje, tražimo, naziremo, pa odustajemo i ponovo gledamo, naslućujemo, nadamo se. Ponekad zažmurimo, spustimo dlan na neravnu površinu stakla i očekujemo od dodira da nam upotpuni „sliku“. I kada smo sasvim blizu da vrhovima prstiju konačno nešto „vidimo“, uzbuđeni otvaramo oči i gubimo se u konfliktu dva čula. I opet razočarano gledamo, prilazimo bliže, udaljavamo, propinjemo, saginjemo i… Opet ništa. Zbunjuju nas senke nastale pokretima sa druge strane stakla. Neko ili nešto nam privlači pažnju ili samo čini isto što i mi. Možda je sa druge strane stakla samo onaj deo nas koji želi da bude viđen, pronađen i prepoznat. U trenucima nemoći lupamo i grebemo po vratima pokušavajući da ih razvalimo ili bar malo odškrinemo, ne shvatajući da su oči najveća, već otvorena, vrata koja treba naučiti zatvoriti, ostavljajući neke stvari iza pogleda. Teže i od toga je prihvatiti da nikada nećemo imati jasnu sliku, jer je staklo nepravilno, reljefno i debelo.

 

Izgubio sam dvadeset minuta na kucanje. Ode u nepovrat.

 

Ma!

Vladimir Nedić

Komentari

Komentari