Majstorstvo

Majstori smo da stvari postavimo paradoksalno, a posle da gubimo vreme i energiju oko toga. A, što reče profesor Zec: „Kad uđete u pogrešan voz, sve stanice kroz koje prođete su pogrešne“. Ali, mene interesuje paradoks, pa se bavim takvim stvarima i prolazim kroz te pogrešne stranice. Paradoks vezan za dupli standard – ako vam je lakše. Tu pokušavam da pronađem zakonitost, cikličnost i opravdanost kritike koju iznosim, dokazujući da nisam tek puki hejter.

Na primer: podizanje spomenika Zoranu Đinđiću. Nije pitanje: ko treba da ga podiže, već je pitanje da li uopšte treba da mu se podiže spomenik. Zoran Đinđić jednostavno nije imao vremena da zasluži spomenik. On čak nije ni pobedio Miloševića, već je to učinio Koštunica. Na vlasti je bio isuviše kratko, sa mnogo loših saradnika, tako da nije stigao ništa važno da uradi, osim što nam je u nasleđe ostavio te saradnike da opljačkaju i oglodaju sve što im je bilo na dohvat ruke. Ujedno su se družili sa kriminalcima koji su ga na kraju ubili. Njegovo političko nasleđe? Izvinite, od kada se to podiže spomenik za tako nešto?! Bolje je da podignemo spomenik Vučiću za života, jer on sada sprovodi u delo Đinđićevo političko nasleđe, njegove ljude i njegovu politiku. Vožd je podigao ustanak, Kodža ga je dovršio, knez Mihailo je uzeo ključeve od gradova, knez Milan je doneo samostalnost Srbiji, kralj Petar Prvi je oslobodio južne krajeve, kralj Aleksandar je napravio Jugoslaviju, Milošević, Karadžić i Mladić su stvorili Republiku Srpsku, Koštunica je pobedio Miloševića. Šta je to veliko uradio Đinđić, pa da mu dižemo spomenik preko puta kapetan Mišinog zdanja koji je, misli se na Mišu Anastasijevića isto tako mnogo dao Srbiji za razliku od Đinđića.

Gde ja još vidim te društvene paradokse, koji prolaze pored nas a mi od šume ne vidimo drveće. Na primer, pre nekih mesec-dva, mediji su preneli vest da je jedan bivši sportski novinar promenio veru i prešao u islam. I mada ga ne razumem, jer ja još nisam načisto ni sa ovom koju sam dobio rođenjem, ipak ga ne osuđujem. Njegova stvar. Međutim, ostali su ga čerečili, mediji i javno mnjenje, rodbina se odrekla, društvene mreže pune pljuvanja i psovanja. Sa druge strane, to što se Ana Ivanović venčala u katoličkoj crkvi, u isto vreme: svi su prihvatili sa oduševljenjem. Novine, društvene mreže, sve slika do slike. Ako cepidlačimo, da bi došlo do crkvenog venčanja vi morate primiti veru crkve u kojoj se venčavate, mladenci u crkvenom venčanju ne mogu biti inoverni.

Ili!!! Srebrenica. Posle dvadeset godina Nemci i dalje ucenjuju Srbiju. A oni, Nemci su počeli da rasturaju Jugoslaviju četrdesetak godina posle holokausta, što je i dovelo do rata i zločina na prostorima bivše SFRJ. Ako je Srebrenica genocid, šta su onda milioni ljudskih života nacističke Nemačke? Ako se Srebrenica pamti i danas, zbog čega se holokaust ne pominje?

Ili!!! Demokratske tekovine SAD i Evrope. Prvo su govorili da se republike SFRJ moraju razgraničiti prema postojećim granicama i da Srbi u Hrvatskoj i Bosni, ne mogu dobiti svoje države tamo. Pa su posle govorili da republičke granice nisu važne i da Kosovo mora biti nezavisno jer Albanci neće da žive sa Srbima. Pa su onda govorili da sever Kosova ne može biti samostalan i ako tamošnji Srbi ne žele da žive sa Albancima, to jest, da su granice Kosova nepovredive. Pa su onda govorili, i ako Srbi iz Republike Srpske ne žele da žive sa muslimanima i Hrvatima, Bosna mora da ostane celovita, itd. itd.

Ili!!! Treba smrtna kazna za pedofile. Ali kamo smrtna kazna za one koji su ubili decu u Goraždevcu, Klečki ili Batajnici. Za ove zadnje, ubice iz Batajnice, prostire se crveni tepih kad dođu u Srbiju. Milica Rakić je živela u Batajnici.

Ili!!! Nasilje u porodici jeste problem. Otac, uglavnom, tuče ženu i decu. I, to se događa. A šta ćemo sa nasiljem nad decom kad nemate da im date da jedu, da im kupite odeću i obuću – a što sprovodi država prema svojim građanima.

Ili!!! Pre nekoliko nedelja u Iraku je u jednom napadu terorista ubijeno oko 200 civila. Ni jedne iračke zastave na mrežma. Ali smo svi bili Šarli Ebdo.

Ili!!! Železara Smederevo. Ako se zatvori, ostaće mnogo ljudi bez posla. A šta je sa Rakovicom, Zrenjaninom, Trstenikom, Kragujevcom, Kraljevom, Nišom, itd, gde je sve zatvoreno i ljudi su ostali bez posla?

Ili!!! Platiti medijima iz države kase stotine hiljada evra za kampanju preventivnih pregleda za otkrivanje malignih oboljenja a posle vam zakažu skener za 6 do 8 meseci.

Ili!!! Strani kapitalisti se subvencionišu iz državne kase, i onako već prebogati, a decu lečimo SMS-ovima.

Ili!!! Gradiš auto-put do okupirane Prištine a ne gradiš ga do slobodne Banja Luke.

Ili!!! U jednom periodu si za Veliku Srbiju, a posle si za Evropu. Čas si protiv Kumanosvskog sporazuma a onda si za Briselski sporazum – i sve te egzibicije ljudi plaćaju glavama. Ne može u istom meču, istovremeno, navijati i za Đokovića, i za Nadala, kao što ne možeš u novom ''hladnom ratu'' biti i za Ruse i za Amerikance.

Ima i preterivanja u traženju paradoksa. Recimo, najnovije poskupljenje mesa. Ljudi bez razloga kukaju, to jest: hejtuju. Nije baš tako crno. Eto, Jorgovanka može za svoju platu mesečno da kupi 1000 kilograma mesa. Ajte, molim vas, pa ko može da pojede toliko meso?!

Kako rekoh: paradoks!!! Šta sam ja shvatio proučavajući paradoks? Pa najmanje dve stvari. Prvo, ne možeš biti jeban a da ti ne uđe. I drugo: ne možete biti malo ili mnogo- trudni. Ni mrtav. To je već treće.

Igor Đurić